(Lorensu Ferlingetiju)

 

Ja sam Špetim Selmani,

Ja sam žaba u zaboravljenoj bari

Živim tihim životom u iznajmljenoj sobi

s ispucalim zidovima i krevetom

koji miriše na zaboravljene ljubavi,

koji miriše na nikad zaboravljene ljubavi,

pozivi me bude ujutru,

da saperu grehe koje sam počinio u snu

grehe koji dolaze iz zemlje praznih snova,

s vremena na vreme napišem po pesmu i to mi donosi žene,

razumnost i bol,

ali umreću čekajući ih na autobuskim stanicama,

svaka žena koja mi dođe zbog toga što pišem,

dolazi i odlazi uzimajući ponešto od moje

raskomadane duše nasred pustinje,

žene su kao psi,

znamo da su verne ali ako im dodirnemo nos

spremne su da nam odgrizu

prste i nikad ne znamo na koga laju,

razumnost i plava jezera,

ako želiš možeš bacati oblutke koliko god hoćeš,

možeš ih uznemiriti ali im ne možeš promeniti boju,

razumnost je psihička deformacija,

razumnost je lažni zvuk slobodnih duša jer

je jedina neosporna sloboda – sloboda duše

dakle razumnost je robovanje

čovek je lepi ratni zarobljenik,

i čovek nosi krvavo bojno polje na grudima,

on nikad nije stvarni pobednik,

uvek je lažni pobednik

zato što je revnosni obožavalac pravnih maski,

boli su primitivne ideje,

boli su ružno lišće,

boli su meso postojanja

a mi smo iznad mesa

pokretne statue,

pristojni reptili i fatalna domišljatost.
Ja sam Špetim Selmani,

dvadeset pet mi je godina,

živim miran život kao neženja.

Nije me previše briga za politiku ali me ponekad izluđuje

kad pričam o naboranim slikama.

O nekakvim ukočenim portretima koji sede u stolici smrti,

Nikad nisam jebao prostitutku ali bih voleo da to uradim,

Nemam nikakve ambicije ni planove,

Čak i pošto najsnažnije osporavam budućnost,

Jer sam zaražen otrovom vremena,

Verovao sam u ljubav a u poslednje vreme želim da verujem

Da sam bio u pravu i da ne želim da brinem o autentičnosti,

Isključen sam iz sveta luksuzne mašinerije

jer nisam prava osoba za život u metalu.

Imam agresivnu, bolnu, destruktivnu i

preteranu posvećenost,

ali moje je znanje dosadno, strašno

i bolno,

Ja sam s Kosova,

i mirne savesti stajem ispred stranih ambasada

iako su me primoravale da visim i skačem po njihovim

rešetkama pa sam i to radio

Jer mislim da sam najlepši majmun u džungli,

ja sam izborano lice koje stoji ispred naših ljudi jer im svaki dan sve manje pripadam

a ni oni ne pripadaju meni,

svakog dana im sve manje i manje dajem, ni oni meni ništa ne daju,

a između nas je zemlja beskorisnih kukavnih laži,

i u ovoj zemlji ubijam i ginem

i u ovoj zemlji vičem i spavam među nečijim sisama,

i u ovoj zemlji mi i konji pasemo

i u ovoj zemlji rođen je prvi čovek na zemlji

i ovde, u ovoj zemlji, poslednji će čovek umreti.

 

Dakle, kao što shvatate, ja sam Špetim Selmani

Ne znam kakav je to osećaj imati brata

I ne znam kako je to pucati iz pištolja,

ponekad me ovo prvo izluđuje,

a za ovo drugo me boli kurac,

Poznata mi je dosada borova i ovčijih pesama,

Znam napamet šta mi vanzemaljci mogu reći,

Šta mogu da me pitaju i šta mogu da im odgovorim.

Pročitao sam malo knjiga ali i dalje čitam

i ljudi me i dalje iznenađuju,

prilično su isti, a istovremeno i toliko drugačiji,

patetični, koliko i srećni,

možda nećete poverovati ali često se smejem i zato

mi je prijatelj rekao: “ti si najnesrećniji čovek na svetu!”

Još jače sam se nasmejao, bez želje

da doznam istinu jer je istina

suština teorije relativiteta,

Ja sam belac i svakog trenutka očekujem da mi zabiju nož u glavu

noževe mojih ljubavi,

Ne volim mačke, metropole i slavu.

Zato volim provincijalne parkove i narandžastu svetlost,

u mojim misterioznim dubinama leži ljudska sebičnost

koja pliva u vodama mojih ideja,

postoje razni ljudi u mojim dubinama, koji me ogoljavaju do kosti i

životinje gladne himni,

Zavedem ribe pa pobegnem

mada iskreno, uz njihov uzlet i moj pad,

Uživam kad mi devojke kažu da sam lep i

kad ne kažu da sam čudan,

Održavam se u životu uz pomoć gubitaka.

Ja sam Špetim Selmani i

živim mirnim životom između ovih redova,

bez obzira da li mi se sviđaju ili ne, oni proističu od ljudi ili događaja

unutar mene čak i ako je svako slovo trn

i čak iako me svako slovo okrutno primorava da sednem na njega.

NA KRAJU KRAJEVA

(Pokušaj razmišljanja na način moje sestre Šahe i Elmaza Krasnićija kao izraz iskrene ljubavi prema njima)

Na kraju krajeva moja sestra misli da je svet lep

i u poslednjem i neopovrgljivom činu ona valjda i jeste u pravu

a njena je filozofija neporeciva

tako da nije uopšte važno to što smo mi rušitelji normi

pravila i zakona…

Na kraju krajeva ideja da moja sestra treba da uči od mene i

nije tako loša

kažem joj svet je pun ruža samo pazi kuda gaziš

kažem joj svet je pun vukova samo pazi na svoj refren

kažem joj svet je lep veruj u to premda istinu nikad saznati

nećeš…

Na kraju krajeva moja sestra je sasvim čedna

ne zanima je uzastopna likvidacija onih kojih se plaši

niti mati za grubu politiku onih koji joj idu na živce

ai razočaranje joj je detinjasto i igra bezazlena…

Na kraju krajeva njoj ne priliči da se jednoga dana duševno

rastroji

da jednog dana legne na postelju razočaranja od svojih ljubavi

premda je to nešto neizbežno ali je molim da se drži kao stena

samouverena i nepokolebljiva kao veličanstveni granit…

Na kraju krajeva i nije baš tako loše ako umemo da budemo

malo bolji

ako se iznutra u sebi osećamo dobro nemoguće je da napolju

bude loše

a ako smo iznutra loši nemoguće je da napolju bude dobro

i baš ova vrata se sada otvaraju i zatvaraju pred crnim očima

moje sestre…

Na kraju krajeva ona je bila u pravu kad je rekla, Špetime,

nemoj da se brineš

i zaista ni sam ne znam zašto se uopšte brinem

valjda se radi o osećanju koje me podstiče da se krećem

emociji koja me nagoni da grabim samo grabim napred

prema nepoznatom užasu…

Na kraju krajeva on je bio u pravu kada mi je rekao, nema

smisla što si besan

zašto se ne bi radovao slušajući neku veselu pesmu

zašto bi bilo besmisleno to što si srećan

tako mi boga, Špetime, ne vredi nam ništa ako sve

gledamo crno…

Na kraju krajeva on i moja sestra možda su u pravu

baš je blaženstvo kad umeš da se pomiriš s onim što ti ne paše

i spokoj kada znaš da prigrliš način života drugoga

i kada imeš da oprostiš neprijatelju to je čudo, umetnost

samo je nevolja što ponekad ne podnosiš sebe, a to valjda

znate bolje od mene…

Na kraju krajeva nema ničeg lošeg što u mesto kao što je ovo

još nisam izgubio nadu

iako izgleda kao prava budalaština da se nje držim

šta treba da je loše što u ovakvom mestu navlačim

rukavice ljubavi

i grlim sve, i zahvaljujem svima, i volim sve

i to mi do vraga izgleda beskrajno smisleno…

Na kraju krajeva jedan od nas treba da bude

žrtva apsurdnog zahteva

da jedan bude prihvatljiv, a drugi odbačen

ali lepe stvari teško se prihvataju zbog težine koju ima lepota

i slabosti ljudi nespremnih da je prihvate

a ja pružam ruke i kažem hajde, čoveče, da napravimo nešto

drugo od ove umorne zemlje…

Na kraju krajeva ja zastupam tebe a ti mene, zar ima slađe stvari

na kraju krajeva on i moja mlađa sestra imaju pravo da misle

da je svet lep, i nije važno kako zaista stoje stvari

svet koji se stvara unutar nas određuje našu stvarnost…

Na kraju krajeva oni imaju pravo da su slobodni na ovaj način

i svako od vas može verovati ovakvoj slobodi osvajanja

vlastite slobode…

s albanskog preveo Škeljzen Malići