Category Archives: blog

Iztok Vrenčur – avgustovski gost Kuće za pisce

Tokom avgusta u KROKODILovoj Kući za pisce boravi slovenački pisac Iztok Vrenčur koji je ujedno i 97. gošća naše rezidencije za pisce. Iztok u rezidenciji boravi u okviru projekta Reading Balkans koji za glavni cilj ima promociju pisaca u post-konfliktnim društvima.

Iztok Vrenčur (1985) rođen je i odrastao u Titovom Velenju, gradu poznatom po rudarstvu i teškoj industriji koji se nalazi na severu Slovenije, delu bivše Jugoslavije. Nakon završene gimnazije preselio se u Ljubljanu, gde je studirao arheologiju. Postdiplomske studije nastavio je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i Freie Universität u Berlinu, i odbranio doktorat na temu Arheologija gvozdenog doba istočnih Alpa i Balkana 2018. godine. Do sada je objavio dva romana: Odrekanje svetlobi (Odricanje svetlosti, 2013) i Urnebes (2016), kao i nekoliko kratkih priča, pesama i jednu ilustrovanu knjigu arheoloških bajki za decu. Pevač je i gitarista post-punk benda 2nd bsx murder.

Projekat Reading Balkans: Borders vs. Frontiers je nastavak projekta Reading Balkans koji je bio podržan od strane programa Kreativna Evropa 2017. Ovog puta fokus je na temi granica i saradnji sa piscima izbeglicama – u vreme kada stare rane iz balkanskih ratova još nisu zaceljene, pitanja naših granica još nisu rešena, a nove politike straha i nacionalizma se grade kada izbeglice prolaze kroz naš region – kroz naše aktivnosti želimo da radimo na dijalogu, debati i dubljem razumevanju naših stvarnih problema.

Davorin Lenko – martovski gost Kuće za pisce

U prvoj polovini marta gost naše Kuće za pisce u okviru projekta Ulysses’ Shelter je slovenački pisac Davorin Lenko. U četvrtak 12.3. razgovarali smo sa Davorinom o romanu na kom trenutno radi, kao i njegovim već objavljenim delima. Snimak razgovora možete pogledati niže, a tu je i tekst koji je Davorin napisao za vreme svog boravka u Beogradu.

Cona – Opis projekta in koncepta, nekaj osebnih mnenj in trije odlomki romana

Marec 2020. Pisateljska rezidenca Uysess Shelter 2, Beograd, dež. Delam na romanu Cona. Pogledam, kdaj sem ustvaril dokument. Drugi april 2018. Takrat je bila Cona mišljena kot kratka zgodba, del zbirke kratkih zgodb Psihoporn, ki izide (upam) aprila letos. Del mene si želi, da bi vztrajal pri kratki zgodbi in ne bi pisal, pisal in pisal ter v roku meseca, dveh prišel do točke, ko je tekst lahko postal samo še roman. Seveda, potem ne bi dobil štipendije in najbrž nikdar ne bi videl Beograda, kaj šele Walesa, kamor potujem maja. S tem se tolažim. Pa ne preveč uspešno.

Cona je močno fragmentrian roman o ljubljanskem serijskem morilcu, Zmaju, seveda pa je tudi roman o spolnosti. Pri le redkih serijskih morilcih (sploh katerem?) ’težava’ namreč ni primarno ravno v spolnosti. Je pa tudi roman o blaznosti in – predvsem – blaznem pripovedovalcu. Ki pa nikdar ne spregovori. Namesto njega zgodbo podajajo štirje ’manjši’, ’nižji’ pripovedovalci oz.’entitete’, vsak od njih pa predstavlja en aspekt tega ’nad-pripovedovalca’: Gama je torej racionalizacija, Ted je impulz, Willie je frustracija, Raziel, oziroma (nebeški) bibliotekar, pa je fantazija. Posebej problematični, psihično naporni so fragmenti slednjega – in na njih, skladno z mojo prijavnico, delam na rezidenci v srbski prestolnici. Tu v obliki kratkih zgodb opisujem zadnje trenutke Zmajevih žrtev, oziroma njegove interakcije z njimi. Trenutno imam napisanih in bolj ali manj končanih trinajst takšnih besedil, trinajst žrtev in pojma nimam, koliko jih bo še potrebno. Mučno je. Pa ne samo psihološko. Tudi tehnično. Zelo težko je moriti na izviren način, vedno znova in vsakič drugače; težko je ostati izviren tako na slogovni kot spoznavni ravni Vedno znova vedno drugače povedati zgodbo o ljubezni in zablodi.

Tu imam čas, da se res posvetim mojim mislim in mojemu delu. Dopoldne kofein, zvečer pivo ali gin. Večinoma pa sva samo jaz in Raziel, ta ’varuh Ženske’. Mogoče je ravno to ideja romana na katero sem najbolj ponosen. V prijavnico za rezidenco sem zapisal sledeče (in res mislim, da se ne da povedati lepše in jasneje, niti krajše):

Zmaj izhaja iz predpostavke, da je v vsaki ženski iskra, delček nekakšne nad-ženske ali Ženske. V vsaki posameznici vidi Potencial in verjame, da ga vsaka žrtev popelje korak bližje izkušnji Ženske. Morilec tu deluje v vlogi nekakšnega knjižničarja, zbiratelja, celo kustosa njihovih življenj, njihove kulture in civilizacije[1] [2]. Kot knjižničar / zbiratelj / kustos Ženske Zmaj išče in potrebuje posamezno žensko kot celoto, to pa lahko doseže samo tako, da jo umori, saj šele žrtvina smrt zaokroži njeno življenje (in ga na nek način naredi popolnega). Ali drugače: iskro Ženske lahko iz ženske, ki je kontaminirana z družbo, kulturo in civilizacijo, izlušči samo z ubojem (telesa) prav te ženske.

Cona se z vsem tem konceptualno približa zahtevam rezidenčnega programa. Menim, da gre za nekoliko svež pogled na temo knjižnice kot ’baze pomembnih in relevantnih podatkov’. Knjižnica – pa tudi zbirka – namreč ni samo fizični prostor, ampak je tudi meta-prostor, nad-prostor – in hranilnica ne le občih podatkov (relevantnih ali ne), temveč tudi individualnih izkušenj in sanj … Seveda pa tudi slepih ulic, zablod, frustracij in norosti.

Na najvišji ravni pravzaprav torej mogoče sploh ne gre za roman o morilcih, seksualnih patologijah ali blaznih pripovedovalcih, temveč za roman o ženski. Ta misel mi je vešč. Pomirja. V smislu Nietzschejeve misli, da, ko zremo v brezno, le-to zre v nas, je veliko lažje prenašati pogled ženske, kot poglede morilcev in blaznežev.

Z nekolikšno žalostjo moram priznati, da sem zaradi Cone, a ne samo zaradi Cone, na smrt utrujen. V dobrih dveh letih sem napisal praktično dve (ne ravno kratki) knjigi in eno gledališko predstavo, še ena, monodrama Psiho, pa je bila uprizorjena. Trenutno imam odprtih trinajst različnih, večjih in manjših projektov. Čakam. Čakam na odgovore, čakam na rezultate, čakam na honorarje, čakam na izdaje. Včasih se šalim, da tačas, ko čakam, še kaj malega napišem. V tem je žal več resnice kot šale. In želim si pomiritve, sprostitve. Ne, ne želim si početi ničesar. Želim si biti sposoben početi ničesar in si verjeti, da si to zaslužim in lahko privoščim. V stanju, v katerem sem trenutno, ne vem, če mi glede tega lahko pomaga kakršnakoli objava ali knjižna izdaja, kakršenkoli honorar, celo kakršnakoli nagrada, štipendija, rezidenca … Želim si samo končati Cono in jo izdati. Vendar pa težim tudi h kvaliteti in dovolj izkušenj imam na področju pisanja, da vem, da ta sprostitev ne bo prišla še vsaj eno leto.

Ampak resnica je tudi ta: v tem skorajda mučenju, večji kot majhen del mene dejansko uživa. To breme daje mojemu življenju ostrino in fokus. Upam, da te ostrine in fokusa nikdar ne izgubim, čeprav hkrati srčno upam tudi, da se nikdar več ne bosta, vrtela okoli ’razumeti serijske morilce in se vživeti vanje’ ter ’na osebni ravni in lastni koži razumeti seksualne patologije’ ter ’nositi breme vsote spolnosti človeštva’. Dovolj je dovolj.

V nadaljevanju sledijo trije odlomki Raziela, tega knjižničarja / zbiratelja / kustosa Ženske. Vsa tri besedila pa so bila, na podlagi že prej obstoječih zapiskov, misli in okruškov, napisana tekom mojega prvega tedna bivanja v Beogradu.

ENTITETA RAZIEL

Rita Farnsworth

»Čudovita si. Popolna. Skoraj popolna. Dišiš po poletju. Kako dolgo si hodila? Živa si. Toda ne skrbi. Naredila bova nekaj čudovitega. Naredila bova nekaj zate. Ljubim te. Ljubim te prstke. Ljubim to znamenje. Kratke kocine. Se ne briješ redno? Ali pa se nimaš briti za koga? Ljubim ta stegna. Sočna so. Ljubim to pičkico, ki jo skrivaš. Njene rdečkaste dlake in kako diši. Ljubim. In če pomislim na to, koliko ljudi jo je ljubilo pred mano, jo pričnem ljubiti še bolj. Ljubim ta trebuh … in popek. Ljubim tvoje boke in tvoja rebra. Tvoje pazduhe in roke. Prste … Te tanke dolge prste. In ljubim tvoj vrat, te kite, te vene. Ljubim tvoje oči in tvoje lase. Ljubim tvoja usta. Jezik. Tvoj zadah. Celo te ljubim, tvoj smrad mi diši. Lahko razumeš to? Ja? Da mi diši, vse kar na tebi. Potem pa ne sprašuj, česa si želim. Ljubiti si te želim. To si želim.«

Vstal je iz počepa in z omarice, čez katero je bil pogrnjen črn prt, pograbil masivno kristalno kupo. Vrnil se je do Rite, se ji nasmehnil in jo s prsti pogladil po licu. »Vse bo v redu,« je rekel, čeprav se je že v tistem trenutku zavedal, da ni govoril samo njej. Srce mu je razbijalo. Spet je počepnil prednjo. »Se lahko polulaš v tole?« je vprašal v njena stegna, saj si je ni upal pogledati v oči. Trenutek je trajal predolgo in na koncu mu ni preostalo drugega, kot da dvigne pogled. Na njenem obrazu in v njenih očeh je naletel na začudenje in otopelost. »Mislim, da sem pripravljen,« je rekel. »Želim si tvoje resničnosti.«

»Will you let me go? Me boste … izpustili?«

»Ne, ne bom te,« je odkimal in spet povesil pogled. Na trebuhu se ji je naredila lepa guba. »Ljubim te in želim si tvoje resničnosti,« je rekel z nekakšno pogubnostjo v glasu. Tišina in negibnost. Moral je storiti nekaj. In je.

S prosto roko je previdno a čvrsto pritisnil na njen trebuh, tam, kjer so izginile sramne dlake.

»Precej polna si. Veš to? Polna? Full

Rita je počasi prikimala.

»Te je kdo kdaj že sploh ljubil vso? Takšno, kot si? Prav takšno …?«

»Yeah … He did.«

»Samo eden?«

»Samo eden.«

Z nohti je najbolj nežno, kar je lahko, podrsal po njenih stegnih. »Kaj, če torej razpreš tole in se presedeš malo naprej in se mi polulaš v tole in zapečatiš to, da sta te res vso ljubila dva človeka?«

Tina Prešern

Ko jo je slekel in si jo ogledal, se je pred njim zableščal teološki paradoks in vprašal se je, kar dela verna katoličanka s piercingi v sramnih ustnicah in v bradavičkah. In kaj s tatujem bodeče žice, ki se je vil čez večji del njene leve noge. Čepe je nagnil je glavo in poizkušal doumeti. »Je to sado-mazo stvar?« je vprašal, ne da bi pričakoval odgovora. Tina je bila globoko v ketaminski luknji. »Kristusove muke? Identifikacija z njimi?«

Tišina.

Vstal je in, da bi si zbistril pretresene misli, pričel zlagati njene obleke. Potem je v roke vzel njeno torbico in jo raziskal. Med drugimi je v torbici našel rožni venec in Marijino podobo v medaljonu, ki je izgledal pozlačen. Predmete iz torbice je previdno in spoštljivo polagal na mizo v kotu sobe. Veselil se je trenutka, ko bo lahko odprl Excel tabelo in natančno popisal njene cunje in vsebino torbice.

Ko je končal, se je ozrl po mizi in potem še po negibni punci. Ozrl se je po prostoru, po sebi v njem, po celotni situaciji, z očmi je premeril svoj majhen, varen in popoln svet. Vse je bilo v redu.

Toda trenutek ni trajal.

Prešinila ga je nepovratna misel ob kateri se mu je stemnilo pred očmi. Spoznal je, da jo bo moral maziliti.

Proces je bil močan, emocionalno nabit in gost. Vedel je, da postaja vedno bolj samozavesten. Lahko je počel stvari, o katerih je pred nekaj meseci samo še sanjal. Kolikor je to sicer sprejel z odprtimi rokami, se je hkrati tudi zbal, da postaja oziroma bi postal površen. In pomembneje, da ne bi znal več ceniti procesa. Projekta. Ženske. Transformacije. Počastitve. Molitve. In sebe v vsem tem. Vedel je, da vsaka izstreljena krogla prej ali slej zadane v kaj – ali pa preprosto izgubi hitrost in pade na tla. To je vedel. Ni pa v to tudi zares verjel.

Toda, ko je mazilil, je verjel v maziljenje. In verjel je v Tinino vero.

Verjel je v resničnost te ženske ob njem.

V njeno telo.

V njeno celovitost in v njeno iskro.

Sodelovala je.

Katoliška dekleta umirajo na prav poseben način. One se hkrati prepustijo in upirajo, a vendar nikdar ne izpadejo razdvojene.

Nina Obermajer

V svet je gledala skozi dolg tunel. Vse se je zdelo oddaljeno in razstavljeno, nič ni bilo zares povezano s čim drugim. V tem tunelu se je izgubila tudi njena identiteta. Ni je bilo strah. Ni je moglo biti. V stanju v kakršnem je bila, je bil strah, kot katerokoli drugo čustvo, praktično nemogoč. Bilo ji je vseeno. Neprizadeto je gledala film zadnjih nekaj minut (ali ur) svojega življenja.

Toda kljub vsemu se je zavedala, da je gola in zvezana. Vedela pa je tudi, da v sobi ni sama.

Od daleč je spregovoril moški glas. »Nekdo mi je nekoč rekel, da se oblačimo zaradi drugih.« Glas je prihajal izza nje. Ni imela moči, da bi obrnila glavo. Zrla je predse v poltemo sobe. »Verjetno pa se zaradi drugih tudi slačimo,« je še dodal glas.

Moški je zdaj stopil prednjo. Bil je gol in postavil se je tako, da je njegovo mednožje zakrilo točko na drugi strani sobe, v katero je bolščala. Bil je obrezan in napol v erekciji.

Glas, oddaljen in popačen, je nadaljeval: »Ne moreš vedeti, kako težko mi je storiti to. Nočem te razočarati. Če bi imel eno željo, eno samo željo na svetu, bi si želel večjega tiča. Moškim z velikimi tiči ni treba pobijati žensk. Ne dokončno. Oni jih lahko ubijejo spet in spet, vedno znova – isto žensko ali pa vsakič drugo. In vedno znova so priče čudežu Vstajenja. Vstajenja od mrtvih. Ženskega Vstajenja. Mi pa nimamo tega privilegija. Za moške z majhnimi ni čudežev. Namesto njih imamo žalost in razočaranje.«

Moški je počepnil prednjo. Imel je sorazmerno lep obraz in videlo se je, da ga je negoval. Bil je čist, koža je bila čvrsta, brada gladko obrita, lasje čisti, urejeni, pred kratkim pristriženi. Imel je globoke modre oči.

»In delaš … Delaš in se boriš in mučiš vsak svoj živ moment in ne prideš niti do kolena tistim, ki jim je … no, dano. In delaš se, da je v redu, res se delaš in prepričuješ. Toda v resnici veš, da ni. Da nikdar ne bo. Moškim z velikimi …«

Obmolknil je sredi stavka in jo zasanjano pogladil po stegnih. Nekje daleč, daleč, kot v drugem času in drugem telesu, se ji je zazdelo, da se je ob njegovem dotiku njena koža nasršila, kot bi potegnil prepih. Toda vse to se ji je samo zdelo. Nahajala se je v nekakšnem popolnem kokonu, kjer je bilo udobno in kjer ni bilo ničesar.

Njegovi prsti so šli gor po njej, čez boke in po rebrih do prsi, kjer so se ustavili in stisnili bradavičko. »Z joški ženska nakaže na svojo seksualnost, niso pa njena seksualnost sama. Joški so kot nožnica ali metek. Implicirajo meč ali pištolo, a nožnica in metek sta brez meča in pištole precej neuporabna. Kaj ni zanimivo? Moški so nad joški navdušeni samo dokler ne pridejo do mednožja.« Dvignil je glavo in jo pogledal v oči. Pogledal je neposredno v tunel skozi katerega je zrla v svet. »Rad bi, da veš, da sem nag zate in ne zame,« je rekel. »Dovolj dolgo sem se skrival. Na koncu pa pride do tega, da si ali nisi. Si nag ali ne. Skrivaš ali ne. Se razdajaš ali ne.«

Moški je zdaj pokleknil in položil glavo na njena stegna. Njegova koža je bila vroča in prijetna na dotik. »Mislim, da je čas, da se soočim s svojo bolečino. In sprejmem posledice.«

Ko se je tunel pričel širiti, je najprej začela zaznavati sebe, svoje telo. Potem je prišlo spoznanje, ki je spremenilo vse. Spoznanje, da jo bo posilil. Želela je kričati, želela je prositi, želela se je otresti spon s katerimi je bila privezana na stol, a v njenem telesu ni bilo moči za karkoli od tega. Uspelo ji je samo odpreti usta iz katerih se je namesto glasu samo pocedila slina.

Moški je začutil premik in dvignil je glavo ter si jo ogledal. »Bog, si čudovita,« je rekel.

Tunel se je širil in širil in ponovno vzpostavljeni miselni procesi so jo navdali z grozo. Spoznala je, da najverjetneje ne bo posiljena, temveč umorjena. Iz grla ji je uspelo spraviti zvok. Potem dva. Čez čas je iz sebe spravila črko. Bila je črka N. Potem je izustila še eno črko. Bila je črka O.

Kot bi jo hotel pomirjajoče utišati je s prsti spolzel po njenih slinastih ustnicah in za trenutek je bila prepričana, da jo bo poljubil. Namesto tega je samo nabral slino, ki se je cedila iz njenih ust. Posesal jo je s svojih prstov.

Dejanje, ki se ji ni zdelo tako gnusno, kot se ji je zdelo, da bi se ji moralo zdeti, ji je vendarle dalo moči, da je končno lahko izrekla, kar je želela.

»Noseča …« je hripavo šepnila.

In on se je zazrl v njene oči in rekel, da to ni važno. Da sploh ni važno. Zazdelo se ji je, da je v njegovem glasu zaznala razočaranje. Poljubil jo je na stegno in se vzravnal. Zdaj je bil v polni erekciji. Toda to ni bila erekcija jebača ali posiljevalca.

Bila je erekcija ljubimca.


[1]On sam deluje tako kot ’knjižnica Ženske’ kot knjižničar v njej. Kot morilec pa seveda deluje tudi v vlogi avtorja.

[2]Zmaj namreč hrani obleke, obutev in druge osebne predmete svojih žrtev. Hrani njihovo ’civilizacijo’. Gola trupla pa vrača med ljudi, v javnost.

Maja Ručević – Između korica

U drugoj polovini februara u KROKODILovoj Kući za pisce je u okviru projekta Ulysses’ Shelter boravila hrvatska prevoditeljica i spisateljica Maja Ručević. S Majom smo snimili kratak razgovor o njenim utiscima o rezidenciji, a tokom boravka je ona napisala i tekst Između korica koji možete pročitati niže.

Između korica

Prve večeri, u slobodan prostor onog neiskušanog, svježeg impulsa kakav boji sve prazne stranice nadolazećeg iskustva, upisala se crvena baletna haljinica djevojčice u stanu preko puta. Sa svog privremenog beogradskog prozora, promatrala sam kako pleše za nekoga koga nisam vidjela. Pundžica, bijeli dres, suknjica, crven til. I pokreti nekog tko želi oplesati svijet. Pomislih kako je zgodno što to dijete (možda pred svojom bakom, uz toplu čokoladu i zvukove dnevnika s TV-a – stvorih okolni dekor) pojma nema da ga preko puta promatra nekadašnje dijete koje je svojim najbližim osobama uvečer, nakon povratka sa satova u francuskoj školi u Zagrebu, u istim tim godinama plesalo, Eine kleine nachtmusik, imitirajući nespretno baletske pokrete, trčkarajući neumorno po sobi prije počinka. Ne znam zašto (bit će da je struja svijesti + resistance is futile), odmotali su mi se i trenuci dok iz regala u nekoj davnoj sobi vadim Krležine knjige, pravim se da razumijem što čitam, pa važno pred svojim gledateljima te komične noćne numere izvaljujem da „ne znam zašto sam se rodila baš na ovom komadiću planete“. Potom nastavljam s vrtnjom ukrug. Centrifuga. Kroz rupice tila prodiru djetinje želje, zeleni snovi, preludij za san jedne faunice koja će najveći komad života posvetiti književnosti i stranim jezicima. Zgodno je što ovo dijete pojma nema da ga preko puta promatra faunica koja je započela svoj književno-prevoditeljski rezidentski boravak u Beogradu jer mu ne bih mogla objasniti koliko me je pogled u taj prozor prustovski vratio u neke moje vlastite početke. A evo, i dalje, s trideset i sedam godina, moja je velika ljubav francuski jezik s kojeg danas prevodim i cijeli se moj životni smisao na ovaj ili onaj način vrti oko knjiga, tih ukoričenih svemira, razasutih oko nas, upisanih u nas. Nakon te odgledane večernje predstave, upisala sam se u knjižnicu. Narednih sedamnaest dana. U živu, vibrantnu, beogradsku knjižnicu. Bez tišine, odmjerenih kretnji karakterističnih za ustanove u kojima se ne govori glasno. Naprotiv. Pjesma, žamor, lica ozarena, lica turobna, neposredna srdačna gestikulacija, dođi, probaj, kušaj, poslušaj! Mene, moju priču, moju numeru, umor i mir. Miljenko Jergović rekao je prilikom svog ovdašnjeg gostovanja, predstavljući knjige Selidba i Herkul, između ostalog, kako se u ovim našim narodima riječ sudbina obično veže za nesreću, nikad ono drugo. Zanimljivo opažanje, možda i sasvim točno. Kako bilo, ovdje žive knjige pozivaju na čitanje njihovih sudbina, katkad otvoreno, katkad između redova, ne izostavljaju ni one sretne komadiće, bože moj, pa život je ipak lijep. Ma svi smo mi u ovim krajevima isti, razlika ‘u pet deka’ – otprilike bi bio zaključak svih mojih knjiga sugovornika ovih sedamnaest dana, a bez daljnjeg, i moj. U ovoj mojoj i našoj knjižnici, sve je stvar spontane razmjene sudbina. I koliko te istosti, toliko, ipak, i raznolikosti. Ne znam jesam li više posuđivala ja svoje knjige ili one mene. To počne sasvim nehajno, kojim busem mogu doći do Zelenog venca, eh ovako da vam kažem, imate 35, 27 E, 95 ali taj vam ne vozi do… A odakle ste (nezaobilazno)? A iz Zagreba. A iz Drniša. A došla tu tako. Došao onako. I onda mi ispripovijeda odlomak iz svoje knjige, pa ja njemu iz svoje, pa se kod Trga republike latimo globalne i lokalne politike, i činjenice da je sve ovo danas u našim zemljama jedno te isto govno i mafija, a taman kad krenemo o posvemašnjem izostanku srednje klase koja bi održala socijalni stub i da je za k*** sve ovo kad pošten obrazovan čovjek mora ovako preživljavati, stižemo na Zeleni venac i nemamo više vremena. Knjiga se vraća u knjižnicu i postaje uspomena. A tek ona, Milica? Ona nikad nije zaboravila svoje uspomene iz Dalmacije. Došla sam samo iznajmiti klizaljke i pitati za termine, a ona mi je, iza debelog šalterskog stakla, ispričala sve o djedovim maslinama i koliko je voljela te ekskurzije. I da, dugo nije bila u Zagrebu, a tako bi rado, ali nekako je ne vuče put, nema tamo svog. Doći će, sigurno, da, kroz ogromnu nasmijanu dentalnu galaksiju još mi tri puta objašnjava gdje su ovdje najbolji riblji restorani. Pozdrav i do skorog otvaranja korica! A bilo ih je, i korica i putešestvija između njih, onih od izdavača, književnika, mojih ovdašnjih organizatora, entuzijasta kulturnjaka, prevoditelja, slikara, prodavačica sjeničkog sira i mesa, akademika, klošara, pijačara, jezičara, novinara, starih hohštaplera i novih dendija. Jedan muči muku s djetetom, niču mu zubi, drugi je sit života u ovoj vukojebini, treća je zabavljena svojim vjenčanjem, četvrta želi otići daleko od Balkana, peti nikad nije zaboravio svoje židovsko porijeklo, šesta je uvjerena da je pametni telefon najveće zlo ove stupidne ere, sedma je hodajuća riznica citata starogrčkih filozofa i smatra da bih ja trebala živjeti u Francuskoj, osmi se muči u toj izdavačkoj branši – sve je komercijalizirano, deveti živi u prošlosti i rado prepričava anegdote iz ranih pedesetih prošlog stoljeća, deseti piše iako zna da njegove knjige nitko ne čita i tuguje što više nema prave beogradske gospode… Kaleidoskop sudbina i vrelo fabula. D., iz Sarajeva je došao ’92. Ja sam u Sarajevo iz Zagreba došla 2008. Nismo generacija, ali smo neka migracija. A. je tu došla iz Prištine, inače je pravnica po struci, ali kako ćeš? Nemaš leđa. Prodaje suho meso, kaže, teško je, ali. Život. A prije je bilo drugačije. I migranti u Beogradu kažu da je u njihovim zemljama prije bilo drugačije. U knjižnici je toplo jer se svi nekako slažu da je prije bilo drugačije. Kad se odmota neizostavna prva razmjena toponima, pripadnosti i nekih općih mjesta, uključi se centralno i čitamo se pitko, podgrijani ugodnom mentalitetskom, jezičnom, a valjda onda i tom nekom sudbinskom temperaturom. Kroz okno autohtonog srpskog restorana sa živom muzikom pratimo mećavu, prevario snijeg, nadamo se zadnji ove zime, a nama je toplo jer razmatamo naše knjige kao Kinder jaja i radoznalo otkrivamo tko je dobio kakvu igračku. U knjižnici se uživa, raduje, zaplače, biva jako, smrtno ozbiljan, kako to valjda samo balkanski čovjek može kad ga nešto tišti. Neka prijateljstva ostaju jer su se knjige našle na istom kolosijeku, i vlak jedne hrli nekom sličnom cilju, paralelno s vozom druge, na istoj valnoj duljini. Neka padaju u zaborav jer im je to valjda, kultne li naše riječi – sudbina. I nekome se može učiniti da je sedamnaest dana u beogradskoj ljudskoj knjižnici zapravo turistički ushit, trenutna zamišljena predstava o dobroti i neiskvarenosti većine naših otvorenih ljudi, klišejsko mjesto u literaturi. No samo uz dobrovoljni pristanak samih knjižničara da se o jednoj tako važnoj stvari kao što su komadi njihovih života smije misliti tako prozaično, tom bi se nekom moglo dati za pravo. A knjižničari znaju koliko je smisleno pripovijedati priče nekome tko sluša. Knjižnica je to s posebnim arhivom – riznicom, kao sigurnom kućom. I svi su podjednako važni u njihovoj ljepoti, dobroti i gostoprimstvu kao i gadnoj perfidnosti, licemjerju i uskosti. U arhiv, kao neki mauzolej za vječnost, spuštaju se svatko svojim putem. Osobna je odluka i odabir koliko ćeš se i kako s tim putevima htjeti ukrstiti. Koliko ćeš sinergiji dopustiti da kreira svaki tvoj idući trenutak. Milena, novinar kao i ja, kaže da to u Beogradu, kako ja to vidim, ta živost duha i energičnost na svakom uglu, i je tako, ali njoj je tu, naprosto rečeno, ‘masovno ubistvo’. O, kako se razumijemo. Razgovor teče dugo, dugo, nekoliko večeri, i da, bilo bi to tako i meni kad bi bila uronjena u lokalne gadarije s kojima se stanovnici nekog grada susreću kad žive u njemu, i po čemu se to, uostalom, razlikuje od ‘kliničke smrti’ kojom ja zovem Zagreb u trenucima kada ga više ne prepoznajem kao ‘moj grad’ (što ne znači da ga i dalje ne volim zbog nekih stvari kao i ona ‘svoj’ Beograd) ili od one Tarikove koji u srcu ‘tamnog vilajeta’ više ne vidi prst pred nosom od papanluka? Ali takvog humora niđe na svijetu. Ne mogu ne primijetiti da ljudi-knjige nerijetko imaju potrebu komentirati kolosalne i potresne izmjene koje je doživio neki njihov, drag ili rodni, pripadni ili prisvojeni grad. To nešto ‘njihovo’, netko je drastično otuđio. Tko je kriv za te duboko izmijenjene koordinate; demografske, urbanističke, socijalne, ekonomske, političke moljce koji još od tog famoznog vremena ‘prije’ ili, za neke mlađe generacije tek poraćem vidljivo – grizu i žderu naše fino ispisane stranice? To pitanje ostavljamo retoričkim jer odgovori nikome ne bi donijeli ništa dobro. Uostalom, toliko ću upitnika još namjerno ostaviti neodgovorenim samo da im se opet mogu vratiti. Imam još puno stranica za ispisati. Knjiga za posuditi, ukrasti, kupiti, dati, razmijeniti. O tome mislim dok pakiram stvari, odlazim iz Beograda s koferom nabujalim od hrpetine knjiga koje sam ovdje pokupovala i dobila. Klasika, uvijek se odnekud vraćam tonu teža. Radila sam, uživala, slušala, upijala, davala, zapitkivala, uzimala, razmjenjivala. Zbog ljudske knjige A.Š. započela sam novu zbirku poezije, zbog J.S. otkrila čudesne svjetove prevoditeljskog umijeća. Slušajući R., D. i K. doznala neizmjerne informacije koje će se upisati u moju knjigu. Toliko još toga treba doživjeti. Imam i idola.  Uz zvuke kontrabasa, gitare i sjajan glas bivše sopranistice Narodnog pozorišta, razdragan žamor knjiga koje jedu i piju, plesala je usred čitavog lokala. Ima devedeset i nešto. Godina. A stranica tek! Ne zna im se broj. Eto što znači imati duha u životu. Nisam uspjela pročitati njezina poglavlja, nije bilo prilike, možda ih sama izmislim. Poput kakvog optimističnog dirigenta, kao da upravlja orkestrom čitavog lokala, podizala je svako malo, ponesena stihom ili melodijom, svoj starački štap uvis i pjevala. Gard tijelom, ali ne i duhom ostarjele, nekoć priznate i otmjene balerine. Tako je svojevrsnim baletom, kao što je i počeo, završio moj beogradski boravak. Knjižnicu zatvaram punog srca. Bez istinskog interesa čitatelja da se međusobno otkrivaju kroz prošlost, sadašnjost i budućnost, ugasila bi se, a to je, valjda, jedina stvar koje se do kraja života neću bojati. Ljudi su ideja nad idejama, a ono što se nalazi između njihovih korica, u kartografiju naših života ucrtava neslućene mogućnosti i pečati, kakva bila da bila, tu našu sudbinu. Čitajte ih. Uvijek i posvuda. Rado.

Made in migracija

Det här är min sista kväll i Belgrad. Jag har varit här i exakt en månad. Imorgon på nyårsafton kl 06.30 tar jag flyget tillbaka till Stockholm.

Det här är det första blogginlägget jag skriver, inte bara under min vistelse här, utan i hela mitt liv.

Belgrad är inte nytt för mig, Serbien är inte nytt för mig. Jag är född i Belgrad, mina föräldrar har levt halva sina liv i Serbien, eller rättare sagt i Jugoslavien. Alla barndomens somrar tillbringade jag i Belgradförorten Zeleznik, “u nasem dvoristu u Jugi” (“i vår trädgård i Juga”) som jag kallade platsen jag älskade mest i hela världen. Där var alltid fullt av barn, liv och lek (ledeni cika, zmurka, indijanci). Där var alltid varm och ljus sommar.

När jag blev äldre slutade jag komma regelbundet till Serbien. Tonårsrevolten mot mina föräldrar blev en utvidgad revolt mot allt det som mina föräldrar kom från, bar på, var. Jag ville kasta bort och frigöra mig från Arvet, jag ville varken ärva deras land eller deras sätt. Jag ville vara svensk. Eller jag ville vara progressiv invandrare i Sverige. Eller jag ville vara serbisk, men på mitt sätt, absolut inte deras. Behovet av Juga fanns kvar inom mig och översvämmade ibland ytan, på ganska konstiga och deformerade sätt …

De senaste åren kommer jag åter igen regelbundet till Serbien, alltid på somrarna och alltid korta tidsperioder. Jag refererar fortfarande i min inre, intima värld till platsen som Juga, och kusin- och grannbarnen jag lekte med i trädgården är mig fortfarande kärast – det är till dem jag kommer, även om det är få jag har riktig kontakt med idag …

Jag vet att Juga inte finns kvar, att den där trädgården inte finns kvar, att vi barn som förut lekte så sprudlande och bekymmerslöst hela dagarna och kvällarna med vattenflaskor (pistoler), rosblad och lera (bakelser och tårtor) och också finare leksaker från Sverige (dockhus, dockor, minimöbler), nu har stora problem med att få ihop våra liv, inte minst ekonomiskt … Deras problem är större, eftersom utmaningarna i Serbien är större … Jag var priviligierad och bortskämd då, och jag är det nu, för att jag lever i Väst …

Den här månadslånga vistelsen i Belgrad december 2014 har kanske tagit mig ut ur den där trädgården en gång för alla … jag vet inte … kanske är det bara något jag säger till er ikväll …  Men platserna jag varit på (centrala och alternativa Belgrad) och människorna jag umgåtts med (alternativa och vänsterintellektuella) har fått mig att inse att Serbien och Belgrad är större än trädgården i Zeleznik, framförallt är allt så mycket mer komplext. Det finns en mycket större värld utanför min lilla personliga och egna, den insikten gör jag om och om igen … Nu arbetar jag på att smälta samman min personliga relation till Serbien med den större bilden … Det sker naturligt och är hårt arbete …

Medan jag har varit här har jag tänkt mycket på relationen mellan stad och land, relationen mellan barn och vuxna, relationen mellan den vänsterintellektuella klassen och folket, samt relationen mellan Västeuropa och Balkan. Mycket av det som jag växt upp med och har starka band till (ortodoxa kristendomen, serbiska traditionerna, balkansentimentalieten, sångerskan Ceca och landsbygdsmänniskornas mentalitet) är sånt som den skrivande klassen här föraktar, kritiserar och tar avstånd från.  Skulle jag varit likadan om jag hade växt upp här och formats som skrivande människa i den här kontexten? Om jag levt i Serbien under ett 90-tal där allt “serbiskt” omsattes till nationalism och förgjorde?

Men jag levde i ett Sverige där allt det som inte var svenskt och rent skavde mot svennenormen, och skulle assimileras/integreras/skäras bort (kärt barn har många namn), om man skulle ha någon chans i samhället. Vissa av oss blattar hanterade det genom att vara stolta över och blåsa upp våra religioner, föräldrars traditioner, temperament, sånger och bymentaliteter. Vi kom underifrån och utifrån, men var starkast och bäst.  Ta er i röven, Svenssons!

Mitt land är inte Serbien, jag är inte “made in Serbia”. Jag gjord av den ständiga migrationen och rörelsen mellan Serbien och Sverige, Sverige och Serbien – med bil, tanke, begär.

Lika främmande och förvirrad som jag alltid varit i Sverige är jag även i Serbien, minst.

Men litterärt är det en styrka … I vilket fall måste jag tänka så för att känna att jag har en plats, ett land, en begriplighet, ett berättigande i världen …

Smoking / No smoking u Beogradu

Gošća Krokodilove Kuće za pisce, novinarka i spisateljica Alešandra Lukaš Koeljo napisala je ovaj tekst 24 sata nakon što je po prvi put stigla u Beograd. Napisala ga je kao svoju redovnu nedeljnu kolumnu u portugalskom dnevnom listu Publiko. Autorka trenutno piše priču koja će biti objavljena i predstavljena sredinom januara u Beogradu.

  1. Rio de Žaneiro sam napustila poslednjeg dana proleća, u Beograd sletela prvog dana zime. Tako je to kad se u decembru preleće ekvator. Na Gugl mapama ne uspevam da vidim kolika je razdaljina između ova dva grada, jer se taj put ne može preći ni peške, ni kolima, ni autobusom. Obeleženi su samo kao dve tačke na mapi sveta, bez raspoložive veze. Pretražujem razdaljinu između gradova i dobijam rezultat 9961 kilometar. U mom telefonu piše da će na dan kada ova kolumna bude objavljena u Riju biti 34 stepena, a u Beogradu će padati sneg. Beograd je tri sata ispred Rija. Ali ni kilometri ni vremenska razlika ne mogu da dočaraju ovaj kratki spoj u vremenu: u beogradskim barovima, kafeima i restoranima svi puše. Teško je pogoditi da li je to prošlost ili budućnost.

  1. Jesi li već stigla u Sarajevo, pita me prijatelj, sigurno si u Hrvatskoj, piše mi drugarica. Iako nacionalizmi ovo ne vole da čuju, Jugoslavija i dalje postoji kao snažna ideja, mislim za sebe, pre nego što moj srpski domaćin Vladimir ne izgovori isto, za stolom u restoranu za kojim nas je trenutno četvoro, a troje puše.

  1. Htela sam da napišem da sam bila u Sarajevu i u Hrvatskoj krajem rata, ali ovde to ne može da se kaže u jednini, jer je samo devedesetih godina bilo dovoljno ratova da se u jednom bude dete, a u drugom adolescent. Dakle, bila sam u Sarajevu i u Hrvatskoj na kraju rata 1995, ali nikada nisam bila u Beogradu. Od svih evropskih prestonica, Beograd je najviše puta bio bombardovan u XX veku, kaže mi moj portugalski domaćin Andre. Već na putu od aerodroma do njegovog stana mogu se videti ruševine ministarstva koje je NATO srušio 1999. i zatarabljeni prozori bivše američke ambasade. Teško je održati ijedno američko staklo čitavo u Beogradu nakon 1999.

  1. Predgrađa podsećaju na sve gradove Istočne Evrope u kojima sam bila pre raspada SSSR-a, ali u centru se osećaju odjeci Atine i Istambula. Grad je više otomanski, ili manje slovenski, nego što sam zamišljala. S neba se vide reke u ravnici, Sava i Dunav, koje su razdvajale austrougarsku imperiju od otomanskog carstva. Zatim, tamo niže, udno tvrđave, takođe: Sava u prvom planu, ničije ostrvo koje je i danas nenaseljena močvara, Dunav u pozadini i Novi Beograd, sa svojim poslovnim kulama, koji u suton dobijaju neku diznijevsku notu. S one strane Habzburzi, ovde Turci. Beograd je bio jedan među-svet.

  1. Istina je da ni u suton zima nije bila ubitačna, čak ni za nekoga ko je stigao iz Rio de Žaneira. Barem ne jednoj evropljanki koja iz Rija stiže s naglom čežnjom za listopadnim drvećem, zimskim jaknama, oker bojom umesto zelene, tišinom umesto buke. Kada se u Beograd dođe iz Rija, imate utisak da je neko isključio ton. Ima starih crvenih tramvaja još iz vremena Jugoslavije, ovo je prestonica, balkanska, ali izgleda kao da je zvuk ostao u nekoj fotografiji, jednoj od onih iz vremena kada su svi u kafeima pušili.

  1. U centru ima knjižara na sve strane. Deo knjiga je na ćirilčnom pismu, a drugi deo nije. Zvanično pismo je ćirilica, na fasadama muzeja i u dokumentima, ali pored toga ima ćiriličnih novina i onih koje to nisu, i tako dalje, jelovnici, oglasi, grafiti, izbor je slobodan. Ima mnogo grafita, i misterioznih urbanih umetničkih instalacija, kao što je ona iza zgrade u kojoj sam odsela, u kojoj svakog dana neko postavlja i uklanja različite predmete u udubljenjima i nišama u zidu. Moj domaćin Andre je već i zaboravio koliko dana, sedmica, meseci, to traje, ali nikada nije video autora. Možda je u pitanju kolektivni rad. A možda na susednoj zgradi stoji kamera koja snima naše reakcije. Radi se o nepovezanim predmetima, cipela, tašna, isečak iz časopisa, sve uvek staro, ishabano, prljavo. Uprkos tome, pomišljam kako u Rio de Ženeiru to ne bi tek tako trajalo, da niko ne dira. Neko bi već odneo onu tašnu, ono parče lima, ima skupljača za sve. Ovde ih niko ne dira, stoje tamo svakog jutra.

  1. Takođe nema ljudi koji spavaju po ulicama, ali to je zato što je veoma hladno, objašnjava mi moja srpska domaćica Maja. Postoji nekoliko svratišta gde beogradski beskućnici idu da spavaju. Ovaj smo razgovor načele zato što je, dok smo čekale tramvaj broj dva, koji kruži oko centra Beograda, naišao čovek s najlon kesom i počeo da priča s tramvajskom stanicom. Razgovarao je sa stanicom kao da mu ona odgovara, praveći pauze pre nego što bi nastavio s onim što je imao da kaže. Zatim je ušao u tramvaj za koji, isto kao i za kafee, nije moglo da se kaže u kojem se vremenu nalazi. Nisam platila kartu jer mi je žena koja je upravljala tramvajem rekla da aparat ne radi. Aparat je bio iz vremena Jugoslavije, možda čak i iz vremena Pokreta nesvrstanih.

  1. Na sredini kruga dvojke prošli smo pored platna na kojem je predstavljeno kako će izgledati novi deo grada kraj reke, obala tipa Menhetn-Šangaj-Dubai koja ipak deluje starinski koliko i retro kafei iz 2014. godine, uključujući tu i onu kafanu staru dva veka u kojoj smo pili rakiju od dunje. Kafana je taverna, a rakija je voćni destilat. Za one koji dolaze iz Rio de Žaneira, jača od kašase, ali Andre kaže da je sve stvar navike.

  1. Kada se sve ovo sabere i još dodaju niske cene, da li bi Beograd mogao da bude neka vrsta Berlina, pitam. Ne, kažu mi domaćini. Zato što, na primer, na gej paradi ima 7000 policajaca da zaštite 500 učesnika i izbegnu pokolj. Veoma je mala verovatnoća da ćete u Beogradu videti par homoseksualaca, i tako dalje, u pogledu svega što se tiče ličnih sloboda. Ratne devedesete godine značile su i pauzu u ovim stvarima, svi su mislili samo kako da prežive. Stoga, može se pušiti u kafeima, ali dva muškarca isto tako ne mogu da se ljube na ulici.

  1. Vladimir, koji će uskoro navršiti pedesetu, i dalje se izjašnjava kao Jugosloven kada izađe iz Srbije. Ali kada je bila u Indiji, Mila, kojoj je 32 godine, činila je isto. Jednu generaciju kasnije Jugoslavija je i dalje snažna kao ideja. To je zato što nije bila veštačka, kaže Vladimir. Što ne znači da se može ponoviti. Čak će i ljudi kao što su oni, koji nisu nacionalisti, reći da se ne može ponoviti. Jedino, i ova je hipoteza najbolja, da postoji kao ideja za saradnju: neka vrsta prošlosti za budućnost.

Alexandra Lucas Coelho

Prevod: Jovan Tatić

Tekst je izvorno objavljen na http://www.publico.pt/culturaipsilon/noticia/fumarnao-fumar-em-belgrado-1680374

Non, tu n’as rien vu à Belgrade #3

IMG_4776

 

(Nisi video ništa u Beogradu #3
Nisi video ništa  u Beogradu, 
Hirošima, ljubavi moja, Alan Rene, Margerita Duras)
Konstruktivne nedoumice

1. Ne pisati ništa o Srbiji/ Pisati o Srbiji/ ŠTA napisati O Srbiji ili polazeći od Srbije ili okoline Srbije
1.1. Ne započinjati roman čija će prva rečenica glasiti: „ Odlučivši da ne ode na venčanje svog sina, Svetislav Djodjalepsalvjević je i svojoj ženi, svojim roditeljima, ženinim roditeljima, svojoj ostaloj deci, nećacima i uopšte celoj bližoj familiji, izričito zabranio da prisustvuju tom činu, bilo pojedinačno ili zajedno, ali je međutim na dan venčanja naredio da se isporuči više od sto kilograma banana, što je u istovremeno bio veoma skupocen gest, jer se banane tada još nisu odomaćile na tržištu, ali i izraz duboke mržnje koju je gajio prema svojoj budućoj snaji i njenoj porodici  koje je, zbog njihovog stranog porekla, darvinovski stavio u istu ravan sa majmunima, terajući Bojana da crveni, shvativši poruku.“
1.2. Ne započinjati roman čija će druga, treća, četvrta, peta, šesta i sedma rečenica glasiti ovako: „ Tata je umro istog dana. Nepotrebno je reći da je njegova smrt bačena u zasenak Maršalovom smrću. Doduše, mama mu je to oduvek i priželjkivala. Maršalu. Da se usudi da umre istog dana kada i moj otac. Upravo tog dana je njena vera u komunizam, poljuljana, počela da slabi. I to iz jednog sasvim opravdanog razloga.“
1.3. Ne započinjati roman čija će poslednja rečenica glasiti: „ Slušajući numeru Dragana Stojnića Bila je tako lepa, počeo je da plače.“
2. Učiti/ne učiti srpski, učiti/ne učiti ćirilično pismo
2.1. Ne prevoditi tekstove pesama na srpskom ili novinske naslove, itd. Google Translate-om, kako ne biste za rezultat dobili nesumnjivo lepe rečenice:
2.1.1. “formalna bela košulja”, “Satrianiju sveže odsečena ruka”, “ništa se ovde neće napisati”, “ja sam uglavnom jedna stalna kombinacija”, “patetika i devojka pored, opet zajedno”, “poljubac u ime svih reči”, “ono što je i dalje čudno, ne zna šta da radi sa dosadom”, “stariji vozači automobila o treniranju i socijalizaciji”, “volim mršavo, jednostavno ili nikakvo”, “oni su pravi par na dobrom glasu”, “svaka klik osoba uči proporcionalno”.
3. Tražiti/ne tražiti informacije o mom dedi
3.1. Gde da tražim? U Beogradu? Na Beogradskim ulicama?
3.2. Šta da tražim? Naziv nekog butika/prodavnice? Naziv ulice?
3.3. Ne tražiti fizičke sličnosti sa slučajnim prolaznicima/tražiti sličnosti sa svakim : možda mi je ovaj ovde neki rođak, a onaj tamo stric, možda na svakom koraku u Beogradu srećem svoje rođake, to je tako huge.
3.4. Tražiti/ ne tražiti njegovo prezime na internetu
3.4.1. A kada nađem njegovo prezime na internetu, možda nađem i neku Vinetu, Danijelu, Demetru ili nekog Nikolu, Vinka, Milomira ili Jovana koji se prezivaju kao on.
3.4.2. Možda naiđem na nekog ministra koji se zvao kao on, koji je rođen 1821.godine u Bosni, dakle u Otomanskom carstvu, koji je imao sina Velizara koji je imao sina Petra, rođenog 1898. i koji bi mogao biti otac mog dede, rođenog 1925.godine. Da ? Ne ?
3.4.2.1. Privedimo  kraju ovaj žal za ministrima, diplomatama, prinčevima, krunisanim glavama, revolucijama.
4. Ne zapasti u  titoističku nostalgiju žaleći Istočnoevropljane u nedostatku prepoznatljivog repera od kada je srušen Berlinski zid/zapasti u  titoističku nostalgiju žaleći Istočnoevropljane u nedostatku prepoznatljivog repera od kada je srušen Berlinski zid.
4.1. Ich bin ein Berliner.
4.2. Ja sam u Beogradu.
5. Ne biti fasciniran ratom koji su oni, ovde, preživeli, a koji smo mi, drugi, posmatrali iz daleka sa blagim, zaštitiničkim sažaljenjem kakvo osećamo prema nekom blago retardiranom rođaku i od koga, na žalost, moramo biti spremni i na najgore/ Biti fasciniran generacijom koja je preživela rat.
5.1. Ruševine u Nemanjinoj
5.2. Inflacija od 306.000.000 %
5.3. Prijatelji na ratištu. Nešto građanskog rata. Nešto zastarele mržnje. Nešto što se tako lako nazire. Svuda.
6. Prestati sa pićem/ Piti
6.1. Ne piti više rakiju i/ili pivo i/ili vino kako bih dobio prosvetljujuće ideje koje će nestati i pre nego što ih uočim.
6.2. Piti i nositi sa sobom notes kako bih zapisao sve prosvetljujuće ideje za tekstove.
6.2.1. Ponovo sam pročitao prosvetljujuće ideje koje sam zapisao u toku noći i odlučio da više ne pijem rakiju i/ili pivo i/ili vino.
6.2.2. Ponovo sam pročitao prosvetljujuće ideje koje sam zapisao u toku noći i odlučio da se zaustavim na bar jednoj čaši manje.
6.3. Nastaviti sa pićem i ništa ne zapisivati.
6.4. Prestati sa pićem jednom za svagda.
7. Šetati se Beogradom i dan nakon noćnog provoda, sledeći devojku iz spota za pesmu Perspektiva, grupe S.A.R.S. / Šetati se sam Beogradom i dan nakon noćnog provoda, bez imitiranja spota.
7.1. Ali, izbegavati kišu, ni u spotu ne pada kiša.
7.2. Ali i devojka u spotu se šeta sa flašom viskija u ruci.
7.3. Ali devojka u spotu liči na sve devojke koje piju i koje posle noćnog provoda nastavljaju sa žurkom, jer : šta drugo, uostalom, i ima da se radi ?
8. Ostati istrajan u odluci o prekidanju pušenja/ Opet propušiti
8.1. Beograd  se ne računa.
8.2. Mogu to da radim u Beogradu, jer to inače ne radim u Francuskoj.
8.3. U Beogradu svi puše.
8.4. Mogu da pušim (malo).
8.5. A mogu i da ne pušim.
9. Dokupiti čaja, meda, krompira, testeninu/ Živeti na ostacima čaja koristeći jednu istu kesicu dva- tri dana sve dok se to ne svede na konzumaciju ne samog čaja već nekog toplog napitka, ujutru, sa medom, koji da jedva i ima nekakav ukus, ali je pre svega topao.
9.1. Kafu  ne pijem, ne volim, niti sam je ikada voleo.
9.2. Skoro uopšte ne menjam svakodnevnu ishranu, bez obzira na to gde se nalazim ; za doručak uzimam toplu vodu sa jedva nekakvim ukusom i medom, za ručak dva jaja na oko, nešto šunke ili mesa, hleb i maslac, za večeru krompir pečen u ulju i sa belim lukom, i tako svaki dan, kako ne bih previše mislio o tome šta ću jesti.
9.3. Ukoliko dokupim jaja, da li ću stići da ih sve pojedem ili ću morati da ih skuvam i ponesem kada budem kretao u slučaju da moj let kasni kao što je kasnio i u dolasku, i da opet moram da prenoćim u Hiltonu, u Rimu, gde  večeru služe samo do određenog termina, i da moram se sam postaram o hrani, čekajući sledeći let ; ili da ostavim jaja u frižideru i time potencijalno ugrozim trovanjem sledećeg posetioca koja bude boravio u ovom stanu, kao što se to i meni za malo dogodilo prve večeri kada sam hteo da ispržim četiri jaja koja su preostala u frižideru, a koja su razbijena o ivicu tiganja iz sebe ispustila zelenkastu tečnost neverovatnog smrada i što je moj izbor hrane svelo na konzervu pelata.
9.4. Da nosim jaja u koferu ?
10. Da li da kupim sako i/ili košulju i/ili pantalone i/ili maramu, kao i svaki put kada otputujem u inostraststvo (da li zemlju u kojoj je rođen moj deda mogu da svrstam u  inostranstvo) , jednom nošenu u Francuskoj, svilenu, ili neki inostrani parfem (ali da li je ovo inostrana zemlja, ako je to zemlja mog dede)/Ne trošiti novac, imati u vidu predstojeće mesece i troškove, to da nemam nikakvu ušteđevinu, imati u vidu da sam u ovim godinama, i u bilo kom drugom životnom dobu, ja niko i ništa da bih i dalje bio ovde.
10.1. Ovde?
10.1.1. Bolje reći svuda i nigde, odnosno bez stalnog prebivališta, tj.skoro bezubaš (kako je to lepo formulisao naš vrhovni vođa)
10.2. Ne kupiti ništa, vratiti se sa nešto novca, biti racionalan, izdržati do Božića, a uspomene sačuvati na fotografijama, u glavi i ukusima.
10.3. Ni sako, ni košulja, ni pantalone, ni marama mi nisu potrebniji da bih pisao bolje, osim samog pisanja.
10.3.1. Ali su mi potrebni da bih u boljem svetlu prikazao svoje tekstove, da; da se ne bi ponovila situacija prilikom organizovanog susreta u biblioteci C. kada sam morao da obode iskrzane košulje obojim plavim markerom.
10.3.2. Jer- nije dovoljno napisati tekst, treba ga i odbraniti.
10.3.3. A osećaj neprijatnosti u svojoj odeći dok imate javni nastup je parališuć.
10.3.4. Ili  su za odevnu kombinaciju prokletog i genijalnog pisca dovoljne i prljave rite jednog alkoholičara.
10.3.4.1. Ne, nikako prljav i u ritama.
10.3.4.2. Nikako prljav, ne.
10.3.4.2.1. Pribegavanje patetčnoj čistoći siromaha kao ultimativno dostojanstvo.
10.3.4.2.2. Bilo nekad.
11. Vežbati.
11.1. Vežbati kako bih mogao da uđem u garderobu staru deset godina i na taj način izbegnem kupovanje nove i popustim pred potrošačkim iskušenjem dok sam u Beogradu.
11.1.1. Nema svrhe. Svakako mogu da uđem u tu garderobu, pa čak i u one komade koji su stari i po dvadeset i pet godina.
11.1.2. Svakog dana, u Beogradu, šetam mnogo  kako bih izbegao vežbanje na tepihu u stanu i da budem kao oni matorci koji voze sobni bicikl na terasi ili koriste Viagru dok vode ljubav.
11.1.3. Ako radim vežbe za leđa, zaokupiću svoje misli i izbeći ću razgledanje izloga, koji su isti kao i oni u Francuskoj, ali i da budem izložen iskušenju.
11.1.3.1. Od čega?
11.1.3.2. Da budem ponovo vidljiv? Poželjan?
11.1.3.3. Ne izlažimo se iskušenjima da ne bismo dospeli na put sveg zla.
11.2.Bez sporta, Vinston Čerčil
12. Popustisti pred potrošačkim iskušenjem / Ne popustiti pred potrošačkim iskušenjem/ Popustiti pred dobom u kom živim da bih ga što bolje opisao
12.1. Kupiti majicu koja prikazuje Gavrila Principa, srpsku zastavu, ikonu svetog Save, privezak I love Beograd, razglednice, Delozovu knjigu u prevodu na srpski, ordenje iz doba kraljevine, jedan broj stripa Tintin i Otokarov skiptar, disk sa muzikom Olivere Katarine.
12.2. Treba poneti suvenire za poklon.
12.2.1. Kome?
12.2.2. I šta?
12.2.3. Treba li?
12.3. Kupujem: za 3.019, 17 dinara šunku, maslac, jaja, kornišone, krompir, banane, beli luk, pivo, hleb itd, 4. septembra, u prodavnici na Bulevaru Despota Stefana. Kupujem i 5.septembra u ovoj prodavnici na Bulevaru Despota Stefana. Itd.
13. Pišem O Srbiji/ Ne pišem O Srbiji/ Imam li još nešto da dodam?

Non, tu n’as rien vu à Belgrade #2

fly

 

(Nisi video ništa u Beogradu #2
„Nisi video ništa u Beogradu“ Hirošima, ljubavi moja Alan Rene, Margerita Duras)
Mikrofizička pitanja
1. Čitao sam Biljanu Srbljanović, Miljenka Jergovića, Vesnu Krstić, Velibora Čolića, Vladimira Pištala, Sašu Stanišića, Svetislava Basaru, Gorana Petrovića, Vuka Draškovića, Srđana Valjarevića, Vladimira Arsenijevića.
1.1. Mogu li da smatram da sam, pročitavši ove knjige, upoznao Srbiju ili bivšu Jugoslaviju?
1.2. Mogu li da upoznam Srbiju gledajući Kusturičine filmove?
1.3. Možemo li uopšte upoznati neku zemlju koja nije naša?
1.3.1. Da li ova zemlja zaista nije moja?
1.3.2. Da li je činjenica da je moj deda potekao iz ove zemlje dovoljna da je učini mojom?
1.3.2.1. Ali, u kojoj zemlji je uopšte rođen moj deda?
1.3.2.2. Rođen je 1925. godine, što znači da je rođen u bivšoj Jugoslaviji, što opet može značiti da je rođen u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Vojvodini, Crnoj Gori, Makedoniji ili na Kosovu.
1.3.2.3. Da se rodio dvadeset i pet godina ranije, rodio bi se ili u Srbiji ili u Austrougraskoj.
1.3.2.4. Da se rodio sto pedest godina ranije, rodio bi se u Mađarskoj ili u Otomanskom carstvu.
1.3.2.5. Sviđa mi se ova igrarija.
1.3.3. Da li su dovoljna dvojica deda da uvtrdimo svoje poreklo? Dve bake i deda? Dve bake i dvojica deda?
1.3.4. Treba li živeti dugo u jednoj zemlji da bi ona postala naša? I koliko je to   dugo? Da li, pošto sam 5 godina živeo u Grčkoj, mogu da je smatram svojom?
1.3.4.1. Ne.
1.3.4.2. Da, pa naravno da da.
1.3.5. Da li je to uopšte važno?
2. Razgovarao sam sa Pedjom, Anom, Vladimirom, Katarinom, Milanom (nom.sg. Milan), Danijelom, Irenom, Nađom, Jelenom, Dejanom (nom.sg.Dejan), Tamarom, Milanom (nom.sg.Milana), Bojanom (nom.sg.Bojan), Milicom, Snežanom, Jovanom (nom.sg.Jovana)…
2.1. Mogu li da smatram da sam razgovarajući sa njima upoznao Srbiju ili bivšu Jugoslaviju?
2.2. Da li sam upoznao Srbiju tako što sam sa njima šetao, ručavao, večerao, pio i izlazio u Beogradu?
2.3. Da li bih spavanjem sa Jovanom, Snežanom, Milicom, Bojanom, Milanom, Tamarom, Dejanom, Jelenom, Nađom ( ne, sa Nađom ne, ona je previše mlada), Irenom, Danijelom, Milanom, Katarinom, Vladimirom, Anom i Peđom bolje upoznao Srbiju ili bivšu Jugoslaviju? ( Upoznati, u biblijskom smislu tog glagola)
2.3.1. Da li je uopšte potrebno da u biblijskom smislu upoznam neku zemlju koja može i ne mora biti moja?
2.3.2. Da li ovo pitanje postavljam sebi da bih zapravo saznao da li i Francusku poznajem u biblijski smislu?
2.3.2.1. Izgleda da ne, ne postavljam sebi to pitanje.
2.3.2.2. Francuska je poput prostitutke koja traži samo da je odvedeš u krevet Dominik de Vilpen, bivši premijer.
2.3.3. Da nije potreba za Srbijom (Grčkom, Balkanom, itd.) u stvari odraz umora od Francuske koja je poput prostitutke koja traži samo da je odvedeš u krevet?
2.3.3.1. Očigledno da jeste, umor od te drevne zemlje na starom kontinentu bla bla bla sa sedamdesetogodišnjim sugrađanima koji voze bicikle u svojim drečavim odelima, koji odlaze u Tunis na zatezanje lica, koji idu na časove tanga, kojima je cela Francuska lepa i koji slušaju Žan Pjer Pernoa.
2.3.4. Da li nam je uopšte potreban razlog da volimo zemlju koja može i ne mora biti naša?
2.3.4.1. Da.
2.3.4.2. Ne.
2.3.4.3. Ne znam.
3. Posetio sam hram svetog Save, Pionirski park, šetao duž obale Save, koja izvire u Sloveniji, prolazi kroz Hrvatsku, razdvaja Bosnu i Hercegovinu od Srbije i u Beogradu se uliva u Dunav, šetao sam duž Dunava, video sam Parlament, glavnu poštu, Bulevar revolucije, koji se sada zove Bulevar Kralja Aleksandra, Geneks sam video iz kola, kada me je Peđa vozio od aerodroma do stana, video sam Narodno pozorište, Trg Republike, Pravni fakultet, Brankov most, KC Grad, hotel Moskva, Kalemegdan, Dragstor, Silikonsku dolinu, ulicu koja je tako nazvana zbog žena koje sede u baštama kafića, a čije su usne i grudi hirurški modifikovane, prolazim Bulevarom Despota Stefana, iza kojeg se nalazi zgrada u kojoj živim, bio sam u Učiteljskom naselju, na Paliluli, ručam, večeram ili popijem po koju u Pomodoru, Staroj Hercegovini, Od usta do usta, kafani Orašac, Café de France, u kome na jednom plakatu piše na lošem francuskom Viva la France( ?), Prisustvovao sam koncertu za mir, na kome  je neverovatni Dejan Sinadinović izveo Preludijum, Koral i Fugu Sezara Franka, nabavku obavljam u supermarketu na uglu bulevara Despota Stefana i Cvijićeve, vozio sam se nepušačkim taksijima i onima u kojima je sve dozvoljeno; u ulici Osmana Đikića sam video leš  mačke; bilo mi je toplo, jer je i napolju bilo toplo; bilo mi je veoma hladno jer sam zimogrožljiv; bio sam mokar kao miš jer je lilo kao iz kabla; prošao sam ulicom Mitropolita Petra, kupio sam delo jednog vajara; prošao sam Makedonskom ulicom; leš mačke se sada već naduvao; govorio sam ne da bih kazao da, govorio sam dobar dan, dobro veče, doviđenja, hvala, laku noć, pardon, ne razumem, pričljivi; hodao sam Vranjskom, ulicom Prote Mateje, Knez Mihajlovom; video sam leš mačke u stanju raspada; napisao sam pisac, kupujem, dragi, srpski, neko; od mačke su ostale samo kosti, reklo bi se, veoma krhke; šetao sam ulicom Kralja Milana; posmatrao sam Beograd sa radio- tornja; video sam ruševine zgrade srušene prilikom NATO bombardovanja; pio sam hercegovačko vino; pričao sam engleski, razgovarao sam na internacionalnom engleskom koji je danas ono što je pozni latinski bio u kasnom antičkom dobu; zamalo da se onesvestim, oblio me je hladan znoj, mislio sam da neću moći da ustanem iz ove fotelje, mislio sam da ću završiti u bolnici i morati da se izražavam na internacionalnom engleskom, mislio sam da je trebalo da naučim srpski i da je to fantastičan jezik, mislio sam da ne treba više da budem obuzet osećajem blagostanja i naivnim obožavanjem.
3.1. Da li  na osnovu svega toga mogu da smatram da poznajem Beograd?
3.2. Zašto je uopšte neophodno da poznajem Beograd?
3.3. Šta ja tražim u Beogradu?
4. Još uvek nisam posetio Narodni muzej, još uvek nisam bio na Zemunu niti posetio beogradski zoološki vrt, još uvek nisam video ruševine iz doba Rima, luku Beograd, još uvek nisam bio na Novom Beogradu ni posetio Konak kneginje Ljubice i Bajarkli džamiju; možda ja ipak još nisam video ništa u Beogradu.
4.1. Jesam li ja samo obični turista, u Beogradu, u septembru?
4.2. Jesam li ja više od turiste u Beogradu, u septembru?
4.3. Hoću li imati dovoljno vremena da posetim sve i tako postanem više od turiste u Beogradu, u septembru?
4.3.1. Da li obilaskom celog grada postajemo više od turiste?
4.3.2. Jesam li ovde da bih obilazio Beograd?
4.3.3. Nisam ja ovde zbog toga.
4.4. Zašto sam ja ovde?
vim u Beogradu; da, trenutno živim u Beogradu, trenutno živim u Beogradu svim svojim bićem; živim u Beogradu- nežno, potpuno, tragično.

Non, tu n’as rien vu à Belgrade #1

IMG_4880

 

(Nisi video ništa u Beogradu #1
„Ništa nisi video u Beogradu“ Hirošima, ljubavi moja; Alan Rene, Margerita Duras)

Aposlutne impresije

1. Srbin je visok. Odnosno, Srbin je mlad i jak. Jak. Sportski tip. Mlad Srbin je jak, odnosno u punoj formi, zapadnjački, odnosno internacionalan. Mlad Srbin može biti i hipster, odnosno zapadnjački, odnosno opet internacionalan, ali to je već ređe. Hoću da kažem da ćete pre naići na mladog Srbina koji je jak, sportski tip.
1.1. Srbi u starijem dobu su sitnije građe.
1.2. U Beogradu izgleda ima mnogo više mladih nego starih Srba.
2. Grčko „da“ u srpskom znači „ne“.
3. Srbi poštuju pešački prelaz i crveno svetlo na semaforu čak i kada nema nijednog automobila.
4. Srbi jedu u svako doba dana.
5. Srbi su brbljivi, ali to ne znači  da je ono što govore zanimljivo, već da jednostavno vole da pričaju, mnogo i brzo.
5.1. Termin „Srbi“ obuhvata i ženski deo populacije.
5.2.  Srpkinje su možda, sasvim malo, manje pričljive od Srba.
5.3. Ovakvi emprijski utisci lako postanu veoma iscrpni, pa ih treba uzeti za opšte  pravilo i smatrati ih generalijama.
6. Srbi puše uvek i svuda.
6.1. Cigarete se mogu kupiti na kioscima kojima je zasut ceo grad.
6.2. Cigarete se mogu kupiti i u supermarketima i manjim prodavnicama, gde stoje iznad kase.
6.2.1. Još nisam proverio da li su dostupne i u apotekama.
6.2.2. Međutim, mogu da se kupe i kod prodavaca novina.
6.3. Pakla cigareta košta oko 1, 68€ (pakla Kamela)    
    6.4. Trebalo bi napraviti plan Beograda sa svim kioscima na njemu, uraditi kartografski prikaz grada na kome će biti označena samo mesta gde se mogu kupiti alkohol, cigare, kolači, kredit za telefon u hitnim slučajevima; nisam video gde mogu da se kupe lekovi.
7. Srbi piju rakiju pre, tokom i posle obroka.
8. Osobu koja ih šiša nazivaju frizerom, što mene podseća na plave, krupne lokne, napravljenje užarenim gvožđem, staromodnim instrumentom kojem je mesto u romanima iz pedesetihih godina i koji bi pristajao Lolitama u društvu Hamberta Hamberta, koji bi danas već bio uveliko mrtav, dok bi one bile u svojim osamdesetim godinama.
9. Srbi koriste dva pisma u kojima C može da ima najmanje dve vrednosti u zavisnosti od toga da li mu se dodaje neki dijakritički znak, crtica ili kvržica.
10. Srbi sasvim isto kažu avenija, pardon, autobus, toalet, deveti mesec nazivaju septembar, prevozno sredstvo na dva točka zovu  bicikl, mesto sa koga poleću i gde sleću avioni aerodrom, auto parkiraju u garaži, novac čuvaju u banci, pisma šalju u pošti, u restoranu jedu salatu,  piju limunadu, vino, supu zovu supa, kada hoću da kažem odakle sam, kažem ja sam Francuz, svoj glavni grad zovu Beograd, pa ipak poznavanje ovih reči nije dovoljno da bi se započeo razgovor.
11. Uz Beograđane sam naučio mnogo o engleskom, na primer da je huge pridev koji oni upotrebljavaju veoma često i skoro u svakoj situaciji.
12. U Beogradu, u septembru, mnogo pada kiša.
13. U Beogradu, u septembru, ima mnogo komaraca.
14. Štuko fasade beogradskih zgrada se, u septembru, ljušte poput kože izgorele od sunca.
15. Srbi su iznenađeni kada  kažem da volim Beograd.
15.1. Srbi poštuju to što volim Beograd, ali se ipak čude tome, u septembru.
15.2. Srbi će pre pomisliti na London, Njujork, i donekle Pariz i čudno im je što smatram da bih mogao da živim u Beogradu, kao što sam mislio da bih mogao da živim i u Bukureštu, kao što sam se selio  za Atinu, živeo u Aleksandriji, itd.
15.3.Srbi smatraju provincijskim to što volim Beograd.
16. Volim Beograd.