Ispovesti švedskog seksiste

lars page

Reč koja počinje slovom F

Muškarci se osećaju ugroženo kad se žene ponašaju kao oni

Nakon seminara za vodeće poslovne ljude u Švedskoj, zemlji koja je uvek na vrhu rodno ravnopravnih top lista – bilo da je to UN Human Development Index ili The Global Gender Gap Report – shvatio sam da među muškarcima u mojoj zemlji, ali i u Evropi i dalje postoji nesporazum po pitanju feminizma. Šta je to? Ko su one? I da li su opasne? Neki muškarci (i žene) najviše uživaju u tome da generalizuju i tvrde da su feministkinje ružne, lezbejke, i nepodnošljive. Čak i danas, 2015? Da. Sve vreme, svuda? Ne. Ali i toliko je dovoljno da ovu tvrdnju posmatramo kao problem. Najefektniji način da se nosite s neistomišljenicima jeste da ih ugnjetavate, sabijete na jedno mesto i nalepite im nekakvu etiketu. To su vlasti oduvek radile da bi održale svoju moć.

Biti žena znači biti pasivna. To je dobra, pozitivna stvar. Biti feminista znači biti aktivan, a to je loše. Aktivne žene rade isto što i muškarci – utvrđuju svoja prava i izražavaju sebe. Dovode stvari u pitanje i preispituju se. Očigledno je da se muškarci osećaju ugroženo kad se žene ponašaju isto kao oni.

A šta bi bilo da sve feministkinje nisu iste? Šta bi bilo kad bi postojali i muškarci i žene koji sebe zovu feministima? Šta bi bilo da svi muškarci nisu isti, u smislu ponašanja, misli i tako dalje? Šta bi bilo…

Psihoanalistkinja Patriša Klajn Frithof ovako opisuje feminizam:

Feminizam nije jedinstvena teorija. Sastoji se iz nekoliko različitih struja. Feminizam je i ideja o svetu, ili nekoliko ideja o svetu, koje uključuju žene i potvrđuju ženski dignitet. Feminizam teži da vizualizuje i analizira odnose među polovima, moći i svim formama ugnjetavanja žena.

Harijet Goldor Lerner, američka terapeutkinja i ekspert u oblasti ženske psihologije, predstavlja feminizam koji smatra da žene i muškarci imaju više sličnosti nego razlika. Ona tvrdi da su polarizacije desktruktivne i da nas otuđuju jedne od drugih. Lerner takođe nagoveštava da žene nisu homogene kao grupa. Koncept žene, kao i koncept muškarca, sastoji se iz raznovrsnog broja individualaca sa ogromnim razlikama u mišljenju i ponašanju. Ovo je svakako novi način razmišljanja, ne samo za muškarce. Većina muškaraca vide feministkinje kao grupu koja uznemirava i otima se kontroli, a sve ostale žene posmatra kao obične.

Imao sam potrebu da ovo napišem i podelim ove definicije sa mojim prijateljima muškarcima iz Amerike, jer se MARC1 obraća muškarcima. To naravno ne znači da sve žene iz SAD i Švedske znaju šta znači biti feminista. Daleko od toga. Ali verujte mi, u feminizmu nema ničeg opasnog, nikoga ne ugrožava, već otvara vrata.

Zašto izbegavamo žene

Sredinom osamdesetih, mislio sam da smo na dobrom putu. Nisam bio u pravu.

Žene i dalje bivaju izbegavane samo zato što su žene, pogotovo na menadžerskim pozicijama. Dok sam radio na kadrovskim pozicijama, uporno sam favorizovao muškarce. Muškarac neće ostati u drugom stanju, i neće negovati decu. Žene s decom već rade posao s punim radnim vremenom. Stoga su često isključene iz trke za najviše pozicije u kompaniji. Preskupo je da zaposlite “nesigurnog” menadžera koji možda neće biti tu sve vreme.

Tako je to zvučalo u “mom” poslovnom svetu u Skandinaviji dok nisam razmislio i počeo da radim u smeru jednakih prilika za sve. Ne smem ni da razmišljam o tome koliko žena sam zaustavio u svojoj dvadesetpetogodišnjoj karijeri pronalaženja kadrova za vodeće pozicije. Ništa od gore navedenog nije glasno izgovoreno, naravno, već iza zatvorenih vrata. I tužna je činjenica da je to i dalje česta pojava.

Ipak, pojavili su se pokreti protiv seksizma – naročito među muškarcima koji ne žele da tolerišu ovakvo razmišljanje i ženama koje se usuđuju da prijave najoštrije napade. Polako napredujemo ali stići ćemo do kraja puta tek kad kompetencija bude važnija od pola.

Problem mora da se reši

Veliki problem koji mora da se reši je razlika u primanjima između žena i muškaraca koji imaju istu poziciju u kompaniji. Na kraju krajeva, kao osobu vas procenjuju na osnovu plate, na osnovu bonusa ili opcionih akcija firme (iako jako malo nas uopšte dobija bonuse). U konačnici, mesečni iznos plate je ono što se ceni – jer pokazuje koliko vredite kao ljudsko biće i koliko vas ceni poslodavac. Problem u Skandinaviji je sledeći: čak i ako žena i muškarac imaju isto obrazovanje, isti staž u oblasti, isto godina ili manje-više isto iskustvo kao menadžeri, žena će imati manju platu (pričam o istoj plati za isti posao, i ne, to nije socijalizam).

Ljudi koji rade s decom manje su cenjeni od onih koji rade u finansijama, farmaceutskoj industriji ili industriji oružja. Zašto? Rad sa decom nikad nije imao neki status. A generalno govoreći, muškarci nisu zainteresovani za rad ili provođenje vremena s decom – uključujući i sopstvenu. Ono što muškarci govore o kvalitetnom vremenu (sa decom) naspram kvantiteta je notorna glupost. Muškarci ne vole da provode vreme s decom zbog uticaja okoline. Oni na to gledaju kao na posao s lošom platom.

Sredinom osamdesetih, mislio sam da smo na dobrom putu. Pisale su se knjige o ženstvenosti i muškosti, a ta tema često se potezala na seminarima u Švedskoj. Većina muškaraca su, naravno, bili muškarci, a postalo je moderno da se priča o androginom menadžeru – muškarcu koji koristi svoju ženstvenu stranu da bi stekli ono što se zove “društvena kompetencija”. Mnogo smo pričali i o platama. Mnogo. Ali ništa nije proizašlo iz tih razgovora: “androgini” muškarac je nestao, a razlika u platama je rasla.

Da li smo uplašeni od toga šta će žene uraditi?

Šta se dešava kad žene zarađuju više novca i mogu da diktiraju sopstveni životni stil? Dobit je očigledna. One će iskusiti sve prednosti koje su muškarci oduvek koristili, makar u Skandinaviji. Stvari kao što su: manje pelena, više golfa, čaša vina sa prijateljima u finom restoranu, gledanje zgodnih momaka za šankom, ili odlazak na košarkašku utakmicu.

Jedna je stvar očigledna. Ako bi muškarci podelili više odgovornosti za sadržinu naših života, žene bi počele da uzimaju svoj deo kolača, a muškarci bi se onda osetili kao gubitnici. Ali verujte mi: muškarci mogu samo da napreduju kao ljudska bića uz ovo iskustvo.

Neće sve žene biti pobednici. Neke su uvek gubitnici – neko mora da vodi računa o deci i domaćinstvu. Ali ako sam dobro razumeo stvar, u Skandinaviji će to biti imigrantkinje (pogledaj stranu 20).

Ko unazađuje muškarce: Ja

Moja majka je bila seksista, pa sam i ja to postao. Svakog dana moram da radim na svojim stavovima.

Poslednjih trideset godina aktivno sam učestvovao u poslovnom svetu. Održao sam stotine konferencija u polju komunikacija i liderstva, i razvijao programe liderstva. Bio sam deo tima desetak menadžerskih grupa i radio kao savetnik jednom broju menadžera, među kojima su bili i muškarci i žene.

Jednom, na konferenciji 2002. godine, postavio sam pitanje o ravnopravnosti. Jednom u trideset godina.

Šta je to što me je u tome sprečavalo, ve do poslednjih nekoliko godina? Strah? Strah od čega?

Mnoge žene su mnogo bolje

Naravno, žene su danas vidljivije i glasnije nego ikad pre, ali broj žena u upravnim odborima u Švedskoj opada. Dakel, nažalost i dalje veliki broj muškaraca zatvara oči i nada se da će ta “noćna mora” nestati. A ta noćna mora je “neprijatna” činjenica da su mnoge žene u velikom broju poslova jednako sposobne ili čak sposobnije od muškaraca.

Meni je slika potpuno jasna

Pasivno i aktivno sam učestvovao u ugnjetavanju žena, i branio sam trenutni poredak diskriminacije na osnovu pola. I da budem iskren, sramota me zbog toga. Ali samo do određenog nivoa, jer smatram da krivica nije samo moja – iako sam svestan da sam nosim ogromnu odgovornost.

Odgojen sam – odnosno zadojen – da verujem da su muškarci bolji od žena i da su zato glavni. Žene se brinu o domaćinstvu i deci i stoga treba da rade pola radnog vremena. Muškarci se brinu o novcu i izdržavaju porodicu. Tako sam vaspitan. I dalje smatram da su muškarci superiorniji, iako znam da je to greška.

Znam da muškarci i žene isto vrede. Ali to mi ne dolazi prirodno. Zabluda o superiornosti muškog pola duboko je ukorenjena. Vaspitanje, reklame, TV i filmovi uticali su na moj mozak i moj način mišljenja. Ali nisam odustao. Znam šta je ispravno a šta pogrešno, i želim da se promenim. Iako znam da su vrednosti duboko u nama.

Moglo bi se reći da su seksisti poput neme promenili strategiju, što nam omogućava da nastavimo sa segregacijom. Tvrdim da sam na strani jednakosti i principa istih primanja, ali samo dok to ne ugrožava moju sferu uticaja i platu.

Odgajanje seksiste

Gledajući unazad, vidim jasnu matricu ljudskih vrednosti u svom životu. Moja majka bila je i snažna i dominantna žena. Jedna od njenih najbitnijih osobina bila je njena odlučna volja da meša profesionalni s privatnim životom, da pokuša još jednom kad se problemi nagomilaju, da traži rešenja i vidi prilike. Ukratko, moja majka je kao i većina žena, štitila život.

Majčino vaspitanje pretvorilo me je u seksistu. Nisam u potpunosti bio svestan toga dok nisam počeo da se bavim temama roda i jednakih mogućnosti. Ipak, ne treba samo nju kriviti. I otac je doprineo, kao i baba i deda, i celo selo u kom sam odrastao. Društvo u načelu snosi odgovornost, a i škola. Mnogi moji prijatelji muškarci su seksisti, a i žene bogami.

Moje vrednosti su duboko ukorenjene. Ne mogu se preko noći promeniti i to je težak zadatak čak i dužem vremenskom roku. Stavove i ponašanje u okviru jedne generacije kako je teško promeniti. Odgojen si sa određenim vrednostima koje nosiš kroz život. Moja majka je doslovno bila seksista, pa sam i ja to postao. A stupanjem u patrijarhalni obrazac skrivam svoju inferiornost u odnosu na žene i strah od toga da će me odbaciti iz društva.

Dobre devojke, loše devojke

Možda zvuči kao da se šalim, ali odgovorno tvrdim da sam već u ranom detinjstvu odvajao muškarce od žena. A slika je bila ili crna ili bela. Dobre devojke, loše devojke, kurve, madone, aždaje i otirači (čuli ste već za ove izraze, zar ne?) Iako to tada nisam shvatao, u seksistu su me odgojili čovek i žena koji su bili “normalni i pošteni” građani.

Dakle, da li verujem ženama? Da li ih promovišem i branim ako osetim seksističko ponašanje prema njima? Da li bi trebalo? Da, trebalo bi i da, branim ih. Ali, da li iko veruje da možeš da promeniš iskonske vrednosti i suprotstaviš se svojoj mami samo zato što ti neko to sugeriše? Ili zato što si pročitao knjigu? Ne, gospodine. Svakodnevno moram da radim na svojim stavovima.

Puno sam napredovao, ali znam da se nikad neću potpuno otresti tog tereta, i da on utiče na moj svakodnevni život – teret i strah da ću biti izostavljen iz svemoćne grupe “momaka”.

Zar nije očigledno?

Čemu me je naučilo 80 intervjua s ženama na menadžerskim pozicijama

Godine 2004, intervjuisao sam 40 žena koje su imale između 28 i 62 godine. Ove godine, to sam isto uradio sa 40 novih žena, koje su imale između 30 i 50 godina. U oba slučaja, žene su bile menadžeri – od tek zaposlenih do onih iskusnih.

Ispod ćete naći četiri zaključka o ženama i muškarcima koja sam izveo na osnovu poslednjih intervjua. Ne slažete se? Molim vas da mi to i saopštite!

#1: Pre svega, vrlo mi je jasno da mnoge žene menadžeri imaju distancu u odnosu na same sebe. Ne veruju da se svet okreće oko njih. To ne znači da neozbiljno pristupaju svom poslu. Naprotiv. Ljudska bića koja ne razumeju svoju ulogu u grupi i kakav uticaj imaju na druge ne bi trebalo da budu menadžeri. Žene imaju sposobnost da posmatraju sebe odozgo, ili možda sa strane. Kad možeš sebe da sagledavaš i osmotriđ kako utičeš na svoju okolinu, imaš bolje razumevanje nedostataka drugih ljudi. I sebe. Naprosto postaješ bolji menadžer i vođa.

#2 Žene veruju da posao mora da bude važan i značajan. I žele da rade na zadacima koji su važni za razvoj društva i ljudi. Ali čekaj, zar to nije svačija želja? Ne. Mnogi muškarci uopšte ne razmišljaju o tome. Mnogi muškarci rade na destruktivnim projektima, od oružja i duvana do trgovine robljem, i ne razmišljaju uopšte o tome. Više ih voze moć i novac.

Naravno, dosta žena želi i može da se nadmeće, ali im nedostaje destruktivni muški mozak- Za žene, pobediti ne znači automatski da postoje i gubitnici u toj trci.

#3 Muškarci nipodaštavaju gubitnike, a sa te pozicije, teško je ići napred i biti produktivan. Destruktivni muški način posmatranja drugih ljudi jača svakim danom. Istina je sledeća: sebe posmatram upravo onako kako posmatram i druge. A ko želi da pogreši? Ko želi da bude gubitnik? A ko je stvarni gubitnik?

#4 Žene imaju bolji radni kapacitet od muškaraca. Mnogo bolji. Nemam nikakve sumnje u to. Većina žena radi u dve smene: na poslu i kod kuće. Što si viši na hijerarhijskoj lestvici, to ti treba više pomoći. Ali žene i dalje imaju odgovornost i oko kuće.

Mnoge žene koje sam upoznao priznaju da su muškarci nesnalažljivi i da žene moraju da žive sa većim osećajem odgovornosti. Ima li alternative? Razvod i novi život.

Kad već pričamo o tome, žene su manje sklone upadanju u zamku usamljenosti jer veruju da su postigle nešto u saradnji s drugima. Muškarci mogu tvrditi to isto, ali duboko u sebi muškarci misle da su sami postigli sve. To naravno rezultira činjenicom da ne mogu ni da pojme kako će firma preživeti kad oni jednog dana odu. Znate šta? Ovim tipovima se sprema veliko iznenađenje koje može potrajati mnogo godina. Firma će preživeti. Bez njih!

Verujem da će u budućnosti ravnopravnost biti na programu svake konferencije i seminara, a da će sagovornice biti uglavnom žene. Mi u Evropi smo daleko od toga. A jednog dana, možda, to ni neće biti tema za razgovor; neće se dovoditi u pitanje. (Da, znam, fantaziram, ali što se ne bismo pretvarali nekoliko minuta).

Budimo iskreni, svi smo bili na stotinama seminara i slušali muškarce kako pričaju o smislu života, a da li stvarno verujemo u ono što govore?

Mnoge kompanije i dalje održavaju semniare o jednakosti, kao da imaju nešto novo da otkriju. Znam da je mnogo bolje da ova stvar postane tema razgovora svuda unaokolo, od sale za sastanke do kafića, od programa o liderstvu do kuhinje, od škole do svakog radnog mesta.

Uveren sam da ne možete da odvojite svoj rad od privatnog života – ove dve strane života idu ruku pod ruku. Stoga, ako bismo želeli da vidimo prave promene, svi moramo da “Talk the Walk” (kao što je Majkl Kimel to rekao). To je jedini način da napredujemo. Međutim, to se dešava jedino ako želimo da se to desi i ako smo spremni da radimo na sebi, na svojim vrednostima i stavovima. Ovo važi i za muškarce i za žene.

Nalazim se u sred procesa koji će me pretvoriti u kompletnu osobu i posmatram međuigre između muškaraca i žena na potpuno nov način. I obećavam vam, momci svih uzrasta, mnogo je uzbudljivije nego što vi mislite i znate. Ja sam i dalje pravi muškarac!

Bez prečica

Kako da pokrenete promenu iznutra

Da biste razvili organizaciju, nije dovoljno da radite samo s jednim sektorom ili grupom. Klasična i česta greška u prošlosti bila je slanje “menadžera srednjeg nivoa” na program liderstva i nadanje da će to voditi ka promenama u celoj kompaniji. Danas znamo da moramo da radimo s celokupnom zajednicom da bismo

1MARC – Men Advocating for Real Change – online zajednica posvećena muškarcima i razmeni njihovih iskustava, saveta i priča o razlikama među polovima na radnom mestu – www.onthemarc.org

Made in migracija

Det här är min sista kväll i Belgrad. Jag har varit här i exakt en månad. Imorgon på nyårsafton kl 06.30 tar jag flyget tillbaka till Stockholm.

Det här är det första blogginlägget jag skriver, inte bara under min vistelse här, utan i hela mitt liv.

Belgrad är inte nytt för mig, Serbien är inte nytt för mig. Jag är född i Belgrad, mina föräldrar har levt halva sina liv i Serbien, eller rättare sagt i Jugoslavien. Alla barndomens somrar tillbringade jag i Belgradförorten Zeleznik, “u nasem dvoristu u Jugi” (“i vår trädgård i Juga”) som jag kallade platsen jag älskade mest i hela världen. Där var alltid fullt av barn, liv och lek (ledeni cika, zmurka, indijanci). Där var alltid varm och ljus sommar.

När jag blev äldre slutade jag komma regelbundet till Serbien. Tonårsrevolten mot mina föräldrar blev en utvidgad revolt mot allt det som mina föräldrar kom från, bar på, var. Jag ville kasta bort och frigöra mig från Arvet, jag ville varken ärva deras land eller deras sätt. Jag ville vara svensk. Eller jag ville vara progressiv invandrare i Sverige. Eller jag ville vara serbisk, men på mitt sätt, absolut inte deras. Behovet av Juga fanns kvar inom mig och översvämmade ibland ytan, på ganska konstiga och deformerade sätt …

De senaste åren kommer jag åter igen regelbundet till Serbien, alltid på somrarna och alltid korta tidsperioder. Jag refererar fortfarande i min inre, intima värld till platsen som Juga, och kusin- och grannbarnen jag lekte med i trädgården är mig fortfarande kärast – det är till dem jag kommer, även om det är få jag har riktig kontakt med idag …

Jag vet att Juga inte finns kvar, att den där trädgården inte finns kvar, att vi barn som förut lekte så sprudlande och bekymmerslöst hela dagarna och kvällarna med vattenflaskor (pistoler), rosblad och lera (bakelser och tårtor) och också finare leksaker från Sverige (dockhus, dockor, minimöbler), nu har stora problem med att få ihop våra liv, inte minst ekonomiskt … Deras problem är större, eftersom utmaningarna i Serbien är större … Jag var priviligierad och bortskämd då, och jag är det nu, för att jag lever i Väst …

Den här månadslånga vistelsen i Belgrad december 2014 har kanske tagit mig ut ur den där trädgården en gång för alla … jag vet inte … kanske är det bara något jag säger till er ikväll …  Men platserna jag varit på (centrala och alternativa Belgrad) och människorna jag umgåtts med (alternativa och vänsterintellektuella) har fått mig att inse att Serbien och Belgrad är större än trädgården i Zeleznik, framförallt är allt så mycket mer komplext. Det finns en mycket större värld utanför min lilla personliga och egna, den insikten gör jag om och om igen … Nu arbetar jag på att smälta samman min personliga relation till Serbien med den större bilden … Det sker naturligt och är hårt arbete …

Medan jag har varit här har jag tänkt mycket på relationen mellan stad och land, relationen mellan barn och vuxna, relationen mellan den vänsterintellektuella klassen och folket, samt relationen mellan Västeuropa och Balkan. Mycket av det som jag växt upp med och har starka band till (ortodoxa kristendomen, serbiska traditionerna, balkansentimentalieten, sångerskan Ceca och landsbygdsmänniskornas mentalitet) är sånt som den skrivande klassen här föraktar, kritiserar och tar avstånd från.  Skulle jag varit likadan om jag hade växt upp här och formats som skrivande människa i den här kontexten? Om jag levt i Serbien under ett 90-tal där allt “serbiskt” omsattes till nationalism och förgjorde?

Men jag levde i ett Sverige där allt det som inte var svenskt och rent skavde mot svennenormen, och skulle assimileras/integreras/skäras bort (kärt barn har många namn), om man skulle ha någon chans i samhället. Vissa av oss blattar hanterade det genom att vara stolta över och blåsa upp våra religioner, föräldrars traditioner, temperament, sånger och bymentaliteter. Vi kom underifrån och utifrån, men var starkast och bäst.  Ta er i röven, Svenssons!

Mitt land är inte Serbien, jag är inte “made in Serbia”. Jag gjord av den ständiga migrationen och rörelsen mellan Serbien och Sverige, Sverige och Serbien – med bil, tanke, begär.

Lika främmande och förvirrad som jag alltid varit i Sverige är jag även i Serbien, minst.

Men litterärt är det en styrka … I vilket fall måste jag tänka så för att känna att jag har en plats, ett land, en begriplighet, ett berättigande i världen …

Smoking / No smoking u Beogradu

Gošća Krokodilove Kuće za pisce, novinarka i spisateljica Alešandra Lukaš Koeljo napisala je ovaj tekst 24 sata nakon što je po prvi put stigla u Beograd. Napisala ga je kao svoju redovnu nedeljnu kolumnu u portugalskom dnevnom listu Publiko. Autorka trenutno piše priču koja će biti objavljena i predstavljena sredinom januara u Beogradu.

  1. Rio de Žaneiro sam napustila poslednjeg dana proleća, u Beograd sletela prvog dana zime. Tako je to kad se u decembru preleće ekvator. Na Gugl mapama ne uspevam da vidim kolika je razdaljina između ova dva grada, jer se taj put ne može preći ni peške, ni kolima, ni autobusom. Obeleženi su samo kao dve tačke na mapi sveta, bez raspoložive veze. Pretražujem razdaljinu između gradova i dobijam rezultat 9961 kilometar. U mom telefonu piše da će na dan kada ova kolumna bude objavljena u Riju biti 34 stepena, a u Beogradu će padati sneg. Beograd je tri sata ispred Rija. Ali ni kilometri ni vremenska razlika ne mogu da dočaraju ovaj kratki spoj u vremenu: u beogradskim barovima, kafeima i restoranima svi puše. Teško je pogoditi da li je to prošlost ili budućnost.

  1. Jesi li već stigla u Sarajevo, pita me prijatelj, sigurno si u Hrvatskoj, piše mi drugarica. Iako nacionalizmi ovo ne vole da čuju, Jugoslavija i dalje postoji kao snažna ideja, mislim za sebe, pre nego što moj srpski domaćin Vladimir ne izgovori isto, za stolom u restoranu za kojim nas je trenutno četvoro, a troje puše.

  1. Htela sam da napišem da sam bila u Sarajevu i u Hrvatskoj krajem rata, ali ovde to ne može da se kaže u jednini, jer je samo devedesetih godina bilo dovoljno ratova da se u jednom bude dete, a u drugom adolescent. Dakle, bila sam u Sarajevu i u Hrvatskoj na kraju rata 1995, ali nikada nisam bila u Beogradu. Od svih evropskih prestonica, Beograd je najviše puta bio bombardovan u XX veku, kaže mi moj portugalski domaćin Andre. Već na putu od aerodroma do njegovog stana mogu se videti ruševine ministarstva koje je NATO srušio 1999. i zatarabljeni prozori bivše američke ambasade. Teško je održati ijedno američko staklo čitavo u Beogradu nakon 1999.

  1. Predgrađa podsećaju na sve gradove Istočne Evrope u kojima sam bila pre raspada SSSR-a, ali u centru se osećaju odjeci Atine i Istambula. Grad je više otomanski, ili manje slovenski, nego što sam zamišljala. S neba se vide reke u ravnici, Sava i Dunav, koje su razdvajale austrougarsku imperiju od otomanskog carstva. Zatim, tamo niže, udno tvrđave, takođe: Sava u prvom planu, ničije ostrvo koje je i danas nenaseljena močvara, Dunav u pozadini i Novi Beograd, sa svojim poslovnim kulama, koji u suton dobijaju neku diznijevsku notu. S one strane Habzburzi, ovde Turci. Beograd je bio jedan među-svet.

  1. Istina je da ni u suton zima nije bila ubitačna, čak ni za nekoga ko je stigao iz Rio de Žaneira. Barem ne jednoj evropljanki koja iz Rija stiže s naglom čežnjom za listopadnim drvećem, zimskim jaknama, oker bojom umesto zelene, tišinom umesto buke. Kada se u Beograd dođe iz Rija, imate utisak da je neko isključio ton. Ima starih crvenih tramvaja još iz vremena Jugoslavije, ovo je prestonica, balkanska, ali izgleda kao da je zvuk ostao u nekoj fotografiji, jednoj od onih iz vremena kada su svi u kafeima pušili.

  1. U centru ima knjižara na sve strane. Deo knjiga je na ćirilčnom pismu, a drugi deo nije. Zvanično pismo je ćirilica, na fasadama muzeja i u dokumentima, ali pored toga ima ćiriličnih novina i onih koje to nisu, i tako dalje, jelovnici, oglasi, grafiti, izbor je slobodan. Ima mnogo grafita, i misterioznih urbanih umetničkih instalacija, kao što je ona iza zgrade u kojoj sam odsela, u kojoj svakog dana neko postavlja i uklanja različite predmete u udubljenjima i nišama u zidu. Moj domaćin Andre je već i zaboravio koliko dana, sedmica, meseci, to traje, ali nikada nije video autora. Možda je u pitanju kolektivni rad. A možda na susednoj zgradi stoji kamera koja snima naše reakcije. Radi se o nepovezanim predmetima, cipela, tašna, isečak iz časopisa, sve uvek staro, ishabano, prljavo. Uprkos tome, pomišljam kako u Rio de Ženeiru to ne bi tek tako trajalo, da niko ne dira. Neko bi već odneo onu tašnu, ono parče lima, ima skupljača za sve. Ovde ih niko ne dira, stoje tamo svakog jutra.

  1. Takođe nema ljudi koji spavaju po ulicama, ali to je zato što je veoma hladno, objašnjava mi moja srpska domaćica Maja. Postoji nekoliko svratišta gde beogradski beskućnici idu da spavaju. Ovaj smo razgovor načele zato što je, dok smo čekale tramvaj broj dva, koji kruži oko centra Beograda, naišao čovek s najlon kesom i počeo da priča s tramvajskom stanicom. Razgovarao je sa stanicom kao da mu ona odgovara, praveći pauze pre nego što bi nastavio s onim što je imao da kaže. Zatim je ušao u tramvaj za koji, isto kao i za kafee, nije moglo da se kaže u kojem se vremenu nalazi. Nisam platila kartu jer mi je žena koja je upravljala tramvajem rekla da aparat ne radi. Aparat je bio iz vremena Jugoslavije, možda čak i iz vremena Pokreta nesvrstanih.

  1. Na sredini kruga dvojke prošli smo pored platna na kojem je predstavljeno kako će izgledati novi deo grada kraj reke, obala tipa Menhetn-Šangaj-Dubai koja ipak deluje starinski koliko i retro kafei iz 2014. godine, uključujući tu i onu kafanu staru dva veka u kojoj smo pili rakiju od dunje. Kafana je taverna, a rakija je voćni destilat. Za one koji dolaze iz Rio de Žaneira, jača od kašase, ali Andre kaže da je sve stvar navike.

  1. Kada se sve ovo sabere i još dodaju niske cene, da li bi Beograd mogao da bude neka vrsta Berlina, pitam. Ne, kažu mi domaćini. Zato što, na primer, na gej paradi ima 7000 policajaca da zaštite 500 učesnika i izbegnu pokolj. Veoma je mala verovatnoća da ćete u Beogradu videti par homoseksualaca, i tako dalje, u pogledu svega što se tiče ličnih sloboda. Ratne devedesete godine značile su i pauzu u ovim stvarima, svi su mislili samo kako da prežive. Stoga, može se pušiti u kafeima, ali dva muškarca isto tako ne mogu da se ljube na ulici.

  1. Vladimir, koji će uskoro navršiti pedesetu, i dalje se izjašnjava kao Jugosloven kada izađe iz Srbije. Ali kada je bila u Indiji, Mila, kojoj je 32 godine, činila je isto. Jednu generaciju kasnije Jugoslavija je i dalje snažna kao ideja. To je zato što nije bila veštačka, kaže Vladimir. Što ne znači da se može ponoviti. Čak će i ljudi kao što su oni, koji nisu nacionalisti, reći da se ne može ponoviti. Jedino, i ova je hipoteza najbolja, da postoji kao ideja za saradnju: neka vrsta prošlosti za budućnost.

Alexandra Lucas Coelho

Prevod: Jovan Tatić

Tekst je izvorno objavljen na http://www.publico.pt/culturaipsilon/noticia/fumarnao-fumar-em-belgrado-1680374

Non, tu n’as rien vu à Belgrade #3

IMG_4776

 

(Nisi video ništa u Beogradu #3
Nisi video ništa  u Beogradu, 
Hirošima, ljubavi moja, Alan Rene, Margerita Duras)
Konstruktivne nedoumice

1. Ne pisati ništa o Srbiji/ Pisati o Srbiji/ ŠTA napisati O Srbiji ili polazeći od Srbije ili okoline Srbije
1.1. Ne započinjati roman čija će prva rečenica glasiti: „ Odlučivši da ne ode na venčanje svog sina, Svetislav Djodjalepsalvjević je i svojoj ženi, svojim roditeljima, ženinim roditeljima, svojoj ostaloj deci, nećacima i uopšte celoj bližoj familiji, izričito zabranio da prisustvuju tom činu, bilo pojedinačno ili zajedno, ali je međutim na dan venčanja naredio da se isporuči više od sto kilograma banana, što je u istovremeno bio veoma skupocen gest, jer se banane tada još nisu odomaćile na tržištu, ali i izraz duboke mržnje koju je gajio prema svojoj budućoj snaji i njenoj porodici  koje je, zbog njihovog stranog porekla, darvinovski stavio u istu ravan sa majmunima, terajući Bojana da crveni, shvativši poruku.“
1.2. Ne započinjati roman čija će druga, treća, četvrta, peta, šesta i sedma rečenica glasiti ovako: „ Tata je umro istog dana. Nepotrebno je reći da je njegova smrt bačena u zasenak Maršalovom smrću. Doduše, mama mu je to oduvek i priželjkivala. Maršalu. Da se usudi da umre istog dana kada i moj otac. Upravo tog dana je njena vera u komunizam, poljuljana, počela da slabi. I to iz jednog sasvim opravdanog razloga.“
1.3. Ne započinjati roman čija će poslednja rečenica glasiti: „ Slušajući numeru Dragana Stojnića Bila je tako lepa, počeo je da plače.“
2. Učiti/ne učiti srpski, učiti/ne učiti ćirilično pismo
2.1. Ne prevoditi tekstove pesama na srpskom ili novinske naslove, itd. Google Translate-om, kako ne biste za rezultat dobili nesumnjivo lepe rečenice:
2.1.1. “formalna bela košulja”, “Satrianiju sveže odsečena ruka”, “ništa se ovde neće napisati”, “ja sam uglavnom jedna stalna kombinacija”, “patetika i devojka pored, opet zajedno”, “poljubac u ime svih reči”, “ono što je i dalje čudno, ne zna šta da radi sa dosadom”, “stariji vozači automobila o treniranju i socijalizaciji”, “volim mršavo, jednostavno ili nikakvo”, “oni su pravi par na dobrom glasu”, “svaka klik osoba uči proporcionalno”.
3. Tražiti/ne tražiti informacije o mom dedi
3.1. Gde da tražim? U Beogradu? Na Beogradskim ulicama?
3.2. Šta da tražim? Naziv nekog butika/prodavnice? Naziv ulice?
3.3. Ne tražiti fizičke sličnosti sa slučajnim prolaznicima/tražiti sličnosti sa svakim : možda mi je ovaj ovde neki rođak, a onaj tamo stric, možda na svakom koraku u Beogradu srećem svoje rođake, to je tako huge.
3.4. Tražiti/ ne tražiti njegovo prezime na internetu
3.4.1. A kada nađem njegovo prezime na internetu, možda nađem i neku Vinetu, Danijelu, Demetru ili nekog Nikolu, Vinka, Milomira ili Jovana koji se prezivaju kao on.
3.4.2. Možda naiđem na nekog ministra koji se zvao kao on, koji je rođen 1821.godine u Bosni, dakle u Otomanskom carstvu, koji je imao sina Velizara koji je imao sina Petra, rođenog 1898. i koji bi mogao biti otac mog dede, rođenog 1925.godine. Da ? Ne ?
3.4.2.1. Privedimo  kraju ovaj žal za ministrima, diplomatama, prinčevima, krunisanim glavama, revolucijama.
4. Ne zapasti u  titoističku nostalgiju žaleći Istočnoevropljane u nedostatku prepoznatljivog repera od kada je srušen Berlinski zid/zapasti u  titoističku nostalgiju žaleći Istočnoevropljane u nedostatku prepoznatljivog repera od kada je srušen Berlinski zid.
4.1. Ich bin ein Berliner.
4.2. Ja sam u Beogradu.
5. Ne biti fasciniran ratom koji su oni, ovde, preživeli, a koji smo mi, drugi, posmatrali iz daleka sa blagim, zaštitiničkim sažaljenjem kakvo osećamo prema nekom blago retardiranom rođaku i od koga, na žalost, moramo biti spremni i na najgore/ Biti fasciniran generacijom koja je preživela rat.
5.1. Ruševine u Nemanjinoj
5.2. Inflacija od 306.000.000 %
5.3. Prijatelji na ratištu. Nešto građanskog rata. Nešto zastarele mržnje. Nešto što se tako lako nazire. Svuda.
6. Prestati sa pićem/ Piti
6.1. Ne piti više rakiju i/ili pivo i/ili vino kako bih dobio prosvetljujuće ideje koje će nestati i pre nego što ih uočim.
6.2. Piti i nositi sa sobom notes kako bih zapisao sve prosvetljujuće ideje za tekstove.
6.2.1. Ponovo sam pročitao prosvetljujuće ideje koje sam zapisao u toku noći i odlučio da više ne pijem rakiju i/ili pivo i/ili vino.
6.2.2. Ponovo sam pročitao prosvetljujuće ideje koje sam zapisao u toku noći i odlučio da se zaustavim na bar jednoj čaši manje.
6.3. Nastaviti sa pićem i ništa ne zapisivati.
6.4. Prestati sa pićem jednom za svagda.
7. Šetati se Beogradom i dan nakon noćnog provoda, sledeći devojku iz spota za pesmu Perspektiva, grupe S.A.R.S. / Šetati se sam Beogradom i dan nakon noćnog provoda, bez imitiranja spota.
7.1. Ali, izbegavati kišu, ni u spotu ne pada kiša.
7.2. Ali i devojka u spotu se šeta sa flašom viskija u ruci.
7.3. Ali devojka u spotu liči na sve devojke koje piju i koje posle noćnog provoda nastavljaju sa žurkom, jer : šta drugo, uostalom, i ima da se radi ?
8. Ostati istrajan u odluci o prekidanju pušenja/ Opet propušiti
8.1. Beograd  se ne računa.
8.2. Mogu to da radim u Beogradu, jer to inače ne radim u Francuskoj.
8.3. U Beogradu svi puše.
8.4. Mogu da pušim (malo).
8.5. A mogu i da ne pušim.
9. Dokupiti čaja, meda, krompira, testeninu/ Živeti na ostacima čaja koristeći jednu istu kesicu dva- tri dana sve dok se to ne svede na konzumaciju ne samog čaja već nekog toplog napitka, ujutru, sa medom, koji da jedva i ima nekakav ukus, ali je pre svega topao.
9.1. Kafu  ne pijem, ne volim, niti sam je ikada voleo.
9.2. Skoro uopšte ne menjam svakodnevnu ishranu, bez obzira na to gde se nalazim ; za doručak uzimam toplu vodu sa jedva nekakvim ukusom i medom, za ručak dva jaja na oko, nešto šunke ili mesa, hleb i maslac, za večeru krompir pečen u ulju i sa belim lukom, i tako svaki dan, kako ne bih previše mislio o tome šta ću jesti.
9.3. Ukoliko dokupim jaja, da li ću stići da ih sve pojedem ili ću morati da ih skuvam i ponesem kada budem kretao u slučaju da moj let kasni kao što je kasnio i u dolasku, i da opet moram da prenoćim u Hiltonu, u Rimu, gde  večeru služe samo do određenog termina, i da moram se sam postaram o hrani, čekajući sledeći let ; ili da ostavim jaja u frižideru i time potencijalno ugrozim trovanjem sledećeg posetioca koja bude boravio u ovom stanu, kao što se to i meni za malo dogodilo prve večeri kada sam hteo da ispržim četiri jaja koja su preostala u frižideru, a koja su razbijena o ivicu tiganja iz sebe ispustila zelenkastu tečnost neverovatnog smrada i što je moj izbor hrane svelo na konzervu pelata.
9.4. Da nosim jaja u koferu ?
10. Da li da kupim sako i/ili košulju i/ili pantalone i/ili maramu, kao i svaki put kada otputujem u inostraststvo (da li zemlju u kojoj je rođen moj deda mogu da svrstam u  inostranstvo) , jednom nošenu u Francuskoj, svilenu, ili neki inostrani parfem (ali da li je ovo inostrana zemlja, ako je to zemlja mog dede)/Ne trošiti novac, imati u vidu predstojeće mesece i troškove, to da nemam nikakvu ušteđevinu, imati u vidu da sam u ovim godinama, i u bilo kom drugom životnom dobu, ja niko i ništa da bih i dalje bio ovde.
10.1. Ovde?
10.1.1. Bolje reći svuda i nigde, odnosno bez stalnog prebivališta, tj.skoro bezubaš (kako je to lepo formulisao naš vrhovni vođa)
10.2. Ne kupiti ništa, vratiti se sa nešto novca, biti racionalan, izdržati do Božića, a uspomene sačuvati na fotografijama, u glavi i ukusima.
10.3. Ni sako, ni košulja, ni pantalone, ni marama mi nisu potrebniji da bih pisao bolje, osim samog pisanja.
10.3.1. Ali su mi potrebni da bih u boljem svetlu prikazao svoje tekstove, da; da se ne bi ponovila situacija prilikom organizovanog susreta u biblioteci C. kada sam morao da obode iskrzane košulje obojim plavim markerom.
10.3.2. Jer- nije dovoljno napisati tekst, treba ga i odbraniti.
10.3.3. A osećaj neprijatnosti u svojoj odeći dok imate javni nastup je parališuć.
10.3.4. Ili  su za odevnu kombinaciju prokletog i genijalnog pisca dovoljne i prljave rite jednog alkoholičara.
10.3.4.1. Ne, nikako prljav i u ritama.
10.3.4.2. Nikako prljav, ne.
10.3.4.2.1. Pribegavanje patetčnoj čistoći siromaha kao ultimativno dostojanstvo.
10.3.4.2.2. Bilo nekad.
11. Vežbati.
11.1. Vežbati kako bih mogao da uđem u garderobu staru deset godina i na taj način izbegnem kupovanje nove i popustim pred potrošačkim iskušenjem dok sam u Beogradu.
11.1.1. Nema svrhe. Svakako mogu da uđem u tu garderobu, pa čak i u one komade koji su stari i po dvadeset i pet godina.
11.1.2. Svakog dana, u Beogradu, šetam mnogo  kako bih izbegao vežbanje na tepihu u stanu i da budem kao oni matorci koji voze sobni bicikl na terasi ili koriste Viagru dok vode ljubav.
11.1.3. Ako radim vežbe za leđa, zaokupiću svoje misli i izbeći ću razgledanje izloga, koji su isti kao i oni u Francuskoj, ali i da budem izložen iskušenju.
11.1.3.1. Od čega?
11.1.3.2. Da budem ponovo vidljiv? Poželjan?
11.1.3.3. Ne izlažimo se iskušenjima da ne bismo dospeli na put sveg zla.
11.2.Bez sporta, Vinston Čerčil
12. Popustisti pred potrošačkim iskušenjem / Ne popustiti pred potrošačkim iskušenjem/ Popustiti pred dobom u kom živim da bih ga što bolje opisao
12.1. Kupiti majicu koja prikazuje Gavrila Principa, srpsku zastavu, ikonu svetog Save, privezak I love Beograd, razglednice, Delozovu knjigu u prevodu na srpski, ordenje iz doba kraljevine, jedan broj stripa Tintin i Otokarov skiptar, disk sa muzikom Olivere Katarine.
12.2. Treba poneti suvenire za poklon.
12.2.1. Kome?
12.2.2. I šta?
12.2.3. Treba li?
12.3. Kupujem: za 3.019, 17 dinara šunku, maslac, jaja, kornišone, krompir, banane, beli luk, pivo, hleb itd, 4. septembra, u prodavnici na Bulevaru Despota Stefana. Kupujem i 5.septembra u ovoj prodavnici na Bulevaru Despota Stefana. Itd.
13. Pišem O Srbiji/ Ne pišem O Srbiji/ Imam li još nešto da dodam?

Non, tu n’as rien vu à Belgrade #2

fly

 

(Nisi video ništa u Beogradu #2
„Nisi video ništa u Beogradu“ Hirošima, ljubavi moja Alan Rene, Margerita Duras)
Mikrofizička pitanja
1. Čitao sam Biljanu Srbljanović, Miljenka Jergovića, Vesnu Krstić, Velibora Čolića, Vladimira Pištala, Sašu Stanišića, Svetislava Basaru, Gorana Petrovića, Vuka Draškovića, Srđana Valjarevića, Vladimira Arsenijevića.
1.1. Mogu li da smatram da sam, pročitavši ove knjige, upoznao Srbiju ili bivšu Jugoslaviju?
1.2. Mogu li da upoznam Srbiju gledajući Kusturičine filmove?
1.3. Možemo li uopšte upoznati neku zemlju koja nije naša?
1.3.1. Da li ova zemlja zaista nije moja?
1.3.2. Da li je činjenica da je moj deda potekao iz ove zemlje dovoljna da je učini mojom?
1.3.2.1. Ali, u kojoj zemlji je uopšte rođen moj deda?
1.3.2.2. Rođen je 1925. godine, što znači da je rođen u bivšoj Jugoslaviji, što opet može značiti da je rođen u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Vojvodini, Crnoj Gori, Makedoniji ili na Kosovu.
1.3.2.3. Da se rodio dvadeset i pet godina ranije, rodio bi se ili u Srbiji ili u Austrougraskoj.
1.3.2.4. Da se rodio sto pedest godina ranije, rodio bi se u Mađarskoj ili u Otomanskom carstvu.
1.3.2.5. Sviđa mi se ova igrarija.
1.3.3. Da li su dovoljna dvojica deda da uvtrdimo svoje poreklo? Dve bake i deda? Dve bake i dvojica deda?
1.3.4. Treba li živeti dugo u jednoj zemlji da bi ona postala naša? I koliko je to   dugo? Da li, pošto sam 5 godina živeo u Grčkoj, mogu da je smatram svojom?
1.3.4.1. Ne.
1.3.4.2. Da, pa naravno da da.
1.3.5. Da li je to uopšte važno?
2. Razgovarao sam sa Pedjom, Anom, Vladimirom, Katarinom, Milanom (nom.sg. Milan), Danijelom, Irenom, Nađom, Jelenom, Dejanom (nom.sg.Dejan), Tamarom, Milanom (nom.sg.Milana), Bojanom (nom.sg.Bojan), Milicom, Snežanom, Jovanom (nom.sg.Jovana)…
2.1. Mogu li da smatram da sam razgovarajući sa njima upoznao Srbiju ili bivšu Jugoslaviju?
2.2. Da li sam upoznao Srbiju tako što sam sa njima šetao, ručavao, večerao, pio i izlazio u Beogradu?
2.3. Da li bih spavanjem sa Jovanom, Snežanom, Milicom, Bojanom, Milanom, Tamarom, Dejanom, Jelenom, Nađom ( ne, sa Nađom ne, ona je previše mlada), Irenom, Danijelom, Milanom, Katarinom, Vladimirom, Anom i Peđom bolje upoznao Srbiju ili bivšu Jugoslaviju? ( Upoznati, u biblijskom smislu tog glagola)
2.3.1. Da li je uopšte potrebno da u biblijskom smislu upoznam neku zemlju koja može i ne mora biti moja?
2.3.2. Da li ovo pitanje postavljam sebi da bih zapravo saznao da li i Francusku poznajem u biblijski smislu?
2.3.2.1. Izgleda da ne, ne postavljam sebi to pitanje.
2.3.2.2. Francuska je poput prostitutke koja traži samo da je odvedeš u krevet Dominik de Vilpen, bivši premijer.
2.3.3. Da nije potreba za Srbijom (Grčkom, Balkanom, itd.) u stvari odraz umora od Francuske koja je poput prostitutke koja traži samo da je odvedeš u krevet?
2.3.3.1. Očigledno da jeste, umor od te drevne zemlje na starom kontinentu bla bla bla sa sedamdesetogodišnjim sugrađanima koji voze bicikle u svojim drečavim odelima, koji odlaze u Tunis na zatezanje lica, koji idu na časove tanga, kojima je cela Francuska lepa i koji slušaju Žan Pjer Pernoa.
2.3.4. Da li nam je uopšte potreban razlog da volimo zemlju koja može i ne mora biti naša?
2.3.4.1. Da.
2.3.4.2. Ne.
2.3.4.3. Ne znam.
3. Posetio sam hram svetog Save, Pionirski park, šetao duž obale Save, koja izvire u Sloveniji, prolazi kroz Hrvatsku, razdvaja Bosnu i Hercegovinu od Srbije i u Beogradu se uliva u Dunav, šetao sam duž Dunava, video sam Parlament, glavnu poštu, Bulevar revolucije, koji se sada zove Bulevar Kralja Aleksandra, Geneks sam video iz kola, kada me je Peđa vozio od aerodroma do stana, video sam Narodno pozorište, Trg Republike, Pravni fakultet, Brankov most, KC Grad, hotel Moskva, Kalemegdan, Dragstor, Silikonsku dolinu, ulicu koja je tako nazvana zbog žena koje sede u baštama kafića, a čije su usne i grudi hirurški modifikovane, prolazim Bulevarom Despota Stefana, iza kojeg se nalazi zgrada u kojoj živim, bio sam u Učiteljskom naselju, na Paliluli, ručam, večeram ili popijem po koju u Pomodoru, Staroj Hercegovini, Od usta do usta, kafani Orašac, Café de France, u kome na jednom plakatu piše na lošem francuskom Viva la France( ?), Prisustvovao sam koncertu za mir, na kome  je neverovatni Dejan Sinadinović izveo Preludijum, Koral i Fugu Sezara Franka, nabavku obavljam u supermarketu na uglu bulevara Despota Stefana i Cvijićeve, vozio sam se nepušačkim taksijima i onima u kojima je sve dozvoljeno; u ulici Osmana Đikića sam video leš  mačke; bilo mi je toplo, jer je i napolju bilo toplo; bilo mi je veoma hladno jer sam zimogrožljiv; bio sam mokar kao miš jer je lilo kao iz kabla; prošao sam ulicom Mitropolita Petra, kupio sam delo jednog vajara; prošao sam Makedonskom ulicom; leš mačke se sada već naduvao; govorio sam ne da bih kazao da, govorio sam dobar dan, dobro veče, doviđenja, hvala, laku noć, pardon, ne razumem, pričljivi; hodao sam Vranjskom, ulicom Prote Mateje, Knez Mihajlovom; video sam leš mačke u stanju raspada; napisao sam pisac, kupujem, dragi, srpski, neko; od mačke su ostale samo kosti, reklo bi se, veoma krhke; šetao sam ulicom Kralja Milana; posmatrao sam Beograd sa radio- tornja; video sam ruševine zgrade srušene prilikom NATO bombardovanja; pio sam hercegovačko vino; pričao sam engleski, razgovarao sam na internacionalnom engleskom koji je danas ono što je pozni latinski bio u kasnom antičkom dobu; zamalo da se onesvestim, oblio me je hladan znoj, mislio sam da neću moći da ustanem iz ove fotelje, mislio sam da ću završiti u bolnici i morati da se izražavam na internacionalnom engleskom, mislio sam da je trebalo da naučim srpski i da je to fantastičan jezik, mislio sam da ne treba više da budem obuzet osećajem blagostanja i naivnim obožavanjem.
3.1. Da li  na osnovu svega toga mogu da smatram da poznajem Beograd?
3.2. Zašto je uopšte neophodno da poznajem Beograd?
3.3. Šta ja tražim u Beogradu?
4. Još uvek nisam posetio Narodni muzej, još uvek nisam bio na Zemunu niti posetio beogradski zoološki vrt, još uvek nisam video ruševine iz doba Rima, luku Beograd, još uvek nisam bio na Novom Beogradu ni posetio Konak kneginje Ljubice i Bajarkli džamiju; možda ja ipak još nisam video ništa u Beogradu.
4.1. Jesam li ja samo obični turista, u Beogradu, u septembru?
4.2. Jesam li ja više od turiste u Beogradu, u septembru?
4.3. Hoću li imati dovoljno vremena da posetim sve i tako postanem više od turiste u Beogradu, u septembru?
4.3.1. Da li obilaskom celog grada postajemo više od turiste?
4.3.2. Jesam li ovde da bih obilazio Beograd?
4.3.3. Nisam ja ovde zbog toga.
4.4. Zašto sam ja ovde?
vim u Beogradu; da, trenutno živim u Beogradu, trenutno živim u Beogradu svim svojim bićem; živim u Beogradu- nežno, potpuno, tragično.

Non, tu n’as rien vu à Belgrade #1

IMG_4880

 

(Nisi video ništa u Beogradu #1
„Ništa nisi video u Beogradu“ Hirošima, ljubavi moja; Alan Rene, Margerita Duras)

Aposlutne impresije

1. Srbin je visok. Odnosno, Srbin je mlad i jak. Jak. Sportski tip. Mlad Srbin je jak, odnosno u punoj formi, zapadnjački, odnosno internacionalan. Mlad Srbin može biti i hipster, odnosno zapadnjački, odnosno opet internacionalan, ali to je već ređe. Hoću da kažem da ćete pre naići na mladog Srbina koji je jak, sportski tip.
1.1. Srbi u starijem dobu su sitnije građe.
1.2. U Beogradu izgleda ima mnogo više mladih nego starih Srba.
2. Grčko „da“ u srpskom znači „ne“.
3. Srbi poštuju pešački prelaz i crveno svetlo na semaforu čak i kada nema nijednog automobila.
4. Srbi jedu u svako doba dana.
5. Srbi su brbljivi, ali to ne znači  da je ono što govore zanimljivo, već da jednostavno vole da pričaju, mnogo i brzo.
5.1. Termin „Srbi“ obuhvata i ženski deo populacije.
5.2.  Srpkinje su možda, sasvim malo, manje pričljive od Srba.
5.3. Ovakvi emprijski utisci lako postanu veoma iscrpni, pa ih treba uzeti za opšte  pravilo i smatrati ih generalijama.
6. Srbi puše uvek i svuda.
6.1. Cigarete se mogu kupiti na kioscima kojima je zasut ceo grad.
6.2. Cigarete se mogu kupiti i u supermarketima i manjim prodavnicama, gde stoje iznad kase.
6.2.1. Još nisam proverio da li su dostupne i u apotekama.
6.2.2. Međutim, mogu da se kupe i kod prodavaca novina.
6.3. Pakla cigareta košta oko 1, 68€ (pakla Kamela)    
    6.4. Trebalo bi napraviti plan Beograda sa svim kioscima na njemu, uraditi kartografski prikaz grada na kome će biti označena samo mesta gde se mogu kupiti alkohol, cigare, kolači, kredit za telefon u hitnim slučajevima; nisam video gde mogu da se kupe lekovi.
7. Srbi piju rakiju pre, tokom i posle obroka.
8. Osobu koja ih šiša nazivaju frizerom, što mene podseća na plave, krupne lokne, napravljenje užarenim gvožđem, staromodnim instrumentom kojem je mesto u romanima iz pedesetihih godina i koji bi pristajao Lolitama u društvu Hamberta Hamberta, koji bi danas već bio uveliko mrtav, dok bi one bile u svojim osamdesetim godinama.
9. Srbi koriste dva pisma u kojima C može da ima najmanje dve vrednosti u zavisnosti od toga da li mu se dodaje neki dijakritički znak, crtica ili kvržica.
10. Srbi sasvim isto kažu avenija, pardon, autobus, toalet, deveti mesec nazivaju septembar, prevozno sredstvo na dva točka zovu  bicikl, mesto sa koga poleću i gde sleću avioni aerodrom, auto parkiraju u garaži, novac čuvaju u banci, pisma šalju u pošti, u restoranu jedu salatu,  piju limunadu, vino, supu zovu supa, kada hoću da kažem odakle sam, kažem ja sam Francuz, svoj glavni grad zovu Beograd, pa ipak poznavanje ovih reči nije dovoljno da bi se započeo razgovor.
11. Uz Beograđane sam naučio mnogo o engleskom, na primer da je huge pridev koji oni upotrebljavaju veoma često i skoro u svakoj situaciji.
12. U Beogradu, u septembru, mnogo pada kiša.
13. U Beogradu, u septembru, ima mnogo komaraca.
14. Štuko fasade beogradskih zgrada se, u septembru, ljušte poput kože izgorele od sunca.
15. Srbi su iznenađeni kada  kažem da volim Beograd.
15.1. Srbi poštuju to što volim Beograd, ali se ipak čude tome, u septembru.
15.2. Srbi će pre pomisliti na London, Njujork, i donekle Pariz i čudno im je što smatram da bih mogao da živim u Beogradu, kao što sam mislio da bih mogao da živim i u Bukureštu, kao što sam se selio  za Atinu, živeo u Aleksandriji, itd.
15.3.Srbi smatraju provincijskim to što volim Beograd.
16. Volim Beograd.

NISI VIDEO NISTA U BEOGRADU* # 3

(*”Tu n’as rien vu à Belgrade”, d’après “Hiroshima mon amour”, Alain Resnais-Marguerite Duras)

ByAtMhQCEAEQpZJ

Irrésolutions constructives

1. Ne pas écrire sur la Serbie / Ecrire sur la Serbie / Ecrire quoi SUR la Serbie ou A PARTIR de la Serbie ou AUTOUR de la Serbie ?
___1.1.Ne pas commencer un roman dont la première phrase serait : “Alors qu’il s’était interdit d’aller au mariage de son fils et qu’il avait interdit à sa femme, à ses parents, à ses beaux-parents, à ses autres enfants, à ses cousins et à tous les membres de sa famille proche de s’y rendre individuellement ou en groupe, Svetislav Djodjalepsalvjević fit livrer le jour-même de la noce plus de 100 kilos de bananes, ce qui était à la fois un geste dispendieux vu la rareté de ce fruit dans ces années-là mais surtout une marque du profond mépris dans lequel il tenait sa future belle-fille et sa parentèle qu’il plaçait ainsi, du fait de son origine étrangère, au même rang darwinien que les singes, ce que comprit aussitôt Bojan en rougissant.”
___1.2. Ne pas commencer un roman dont les deuxième, troisième, quatrième, cinquième, sixième et septième phrases seraient : “Papa est mort le même jour. Il va de soi que sa mort a été totalement occultée par celle du Maréchal-Président. Maman lui en a beaucoup voulu. Au Maréchal-Président. D’oser mourir le même jour que papa. C’est de ce jour que sa foi dans le communisme a commencé à vaciller. C’était une bonne raison.”
___1.3. Ne pas commencer un roman dont la dernière phrase serait : “Et écoutant Dragan Stojnić chanter Bila Je Tako Lijepa, il se mit à pleurer.”
2. Ne pas apprendre le serbe / Apprendre le serbe / Ne pas apprendre l’alphabet cyrillique / Apprendre l’alphabet cyrillique.
___2.1. Ne pas traduire toutes les paroles des chansons serbes ou des bribes de journaux etc. avec Google Traduction jusqu’à pourtant obtenir des phrases d’une indéniable beauté :
______2.1.1. “chemise blanche formelle” ; “bras fraîchement amputé de Satriani” ; “rien ici ne serait pas en train d’écrire” ; “je suis principalement une combinaison de permanent” ; “pathétique et cette fille de côté pour une deuxième fois” ; “un baiser dans le nom des mots” ; “ce qui reste spécifique ne sait pas quoi faire avec l’ennui” ; “si des automobilistes âgés d’entraînement et de socialisation” ; “je préfère mince, uni ou chien” ; “ils sont vraiment une paire de réputation” ; “toute personne qui est un clic instruit proportionnellement”.
3. Ne pas chercher les traces de mon grand-père / Chercher les traces de mon grand-père.
___3.1. Chercher où ? A Belgrade ? Dans les rues de Belgrade ?
___3.2. Chercher quoi ? Un nom sur une boutique ? Un nom de rue ?
___3.3. Ne pas chercher de ressemblance physique avec quiconque / Chercher les ressemblances physiques avec tout le monde : peut-être celui-ci un cousin, peut-être celui-ci un oncle, peut-être à chaque promenade dans Belgrade je croise des membres de ma famille c’est absolument huge.
___3.4. Ne pas chercher son nom sur internet / Chercher son nom sur internet.
______3.4.1. Trouver son nom sur internet ; trouver une Vineta une Danjela une Demetra un Marko un Nikola un Vinko un Milomir un Jovan qui portent le même nom.
______3.4.2. Trouver un ministre du même nom né en 1821 en Bosnie alors sous domination ottomane, devenu père d’un Velizar, lui-même devenu père d’un Petar né en 1898, qui pourrait donc être lui-même devenu père de mon grand-père né en 1925. Oui ? Non ?
_________3.4.2.1. En terminer avec la nostalgie des ministres, des diplomates, des princes, des couronnes, des révolutions…
4. Ne pas tomber dans la nostalgie titiste affligeante de l’Occidental en mal de repère depuis la chute du mur de Berlin / Tomber dans la nostalgie affligeante de l’Occidental en mal de repère depuis la chute du mur de Berlin.
___4.1. “Ich bin ein Berliner”.
___4.2. Ja sam u Beogradu.
5. Ne pas tomber dans la fascination de la guerre qu’ils ont, eux, connue, et que nous avons, nous, regardée de loin, avec la consternation légèrement condescendante qu’on accorde à des cousins un peu attardés de la part desquels il faut, malheureusement, s’attendre à tout / Tomber dans la fascination d’une génération qui a connu la guerre.
___5.1. Les ruines de l’avenue Nemanjina.
___5.2. Une inflation de 306.000.000%
___5.3. Les amis sur le front. Quelque chose de la guerre civile. Quelque chose de la haine ancestrale. Quelque chose si facile à réveiller. Partout.
6. Ne plus boire / Boire.
___6.1. Ne plus boire de rakija et/ou de bière et/ou de vin pour avoir des idées lumineuses qui disparaissent à peine aperçues.
___6.2. Boire avec un carnet à portée de main pour noter des idées lumineuses de textes.
______6.2.1. Relire les idées lumineuses écrites durant la nuit et décider de ne plus boire de rakija et/ou de bière et/ou de vin.
______6.2.2. Relire les idées lumineuses écrites durant la nuit et décider de s’arrêter au moins un verre avant le dernier.
___6.3. Continuer de boire et ne rien noter.
___6.4. Arrêter de boire une fois rentré.
7. Se balader dans Belgrade et dans les lendemains de fête en suivant la fille du clip Perspektiva du groupe S.A.R.S. / Se balader seul dans Belgrade et dans les lendemains de fête sans faire partie d’un clip.
___7.1. Mais éviter la pluie et dans le clip il ne pleut pas.
___7.2. Mais même dans le clip la fille se balade avec une bouteille de Bourbon.
___7.3. Mais même dans le clip la fille boit et fume.
___7.4. Mais même dans le clip la fille ressemble à toutes les filles qui boivent et ont fait la fête et continuent de faire la fête parce que : faire quoi d’autre, hein, au fond, faire quoi d’autre ?
8. Continuer à ne plus fumer / Refumer.
___8.1. Belgrade est un espace et un temps à part.
___8.2. Je peux me permettre à Belgrade ce que je ne me permets pas en France.
___8.3. Tout le monde fume à Belgrade.
___8.4. Je peux fumer (un peu).
___8.5. Je peux ne pas fumer.
9. Racheter du thé, du miel, des pommes de terre, des pâtes / Vivre sur la réserve de thé en réutilisant un même sachet pendant deux ou trois jours puisque quoi qu’il arrive je ne bois du thé que pour boire quelque chose de chaud qui ait un minimum de goût le matin avec du miel mais surtout qui soit chaud.
___9.1. Je n’aime pas le café je n’ai jamais aimé le café je ne bois pas de café.
___9.2. Mes menus quotidiens sont à peu près partout les mêmes avec au petit-déjeuner de l’eau chaude avec un minimum de goût et de miel, au déjeuner deux oeufs sur le plat et une tomate et du jambon ou de la viande et du pain et du beurre, et pour le dîner des pâtes ou des pommes de terre à la poêle avec de l’huile et de l’ail et ainsi chaque jour pour éviter de penser quoi manger.
___9.3. Si je rachète des oeufs par exemple aurai-je le temps de manger tous les oeufs que j’aurai achetés ou bien d’en faire cuire pour les emporter lors de mon départ dans l’hypothèse où mon avion ait du retard ainsi qu’à l’aller et qu’une fois encore je doive passer la nuit à Rome au Hilton qui ne sert plus à dîner à partir d’une certaine heure et me nourrir seul en attendant le vol suivant ; ou bien laisserai-je les oeufs dans le frigidaire au risque d’intoxiquer le prochain occupant de l’appartement comme j’ai manqué l’être le premier soir en voulant faire frire les quatre oeufs qui restaient dans le frigidaire et qui brisés sur le rebord de la poêle ont dégagé une substance verdâtre et une odeur pestilentielle m’obligeant à me rabattre sur une boîte de tomates pelées ?
___9.4. Remporter les oeufs dans ma valise ?
10. M’acheter une veste et/ou une chemise et/ou un pantalon et/ou une écharpe comme à chaque séjour à l’étranger (mais est-ce l’étranger si c’est le territoire de mon grand-père) qui, une fois porté en France, est, en soi, un parfum de l’étranger (mais est-ce l’étranger si c’est le territoire de mon grand-père) / Ne pas dépenser, penser aux prochains mois, penser aux dépenses à venir, penser que je n’ai aucune trésorerie, penser que vraiment je suis nul à mon âge et à n’importe quel âge d’en être encore là.
___10.1. Là ?
______10.1.1. C’est-à-dire partout et nulle part c’est-à-dire sans domicile fixe c’est-à-dire quasi sans dent (selon la formule briochée attribuée à notre représentant suprême).
___10.2. Ne rien acheter, rentrer avec un peu de liquidité, être raisonnable, tenir jusqu’à noël, n’avoir de souvenirs qu’en photos et en tête et en goûts.
___10.3. Ni une veste ni une chemise ni un pantalon ni une écharpe ne me feront écrire mieux quelque chose c’est-à-dire un texte.
______10.3.1. Mais le présenter mieux, oui, contrairement à la rencontre organisée à la librairie C. où j’avais dû colorier au feutre bleu marine les bords de ma chemise élimée.
______10.3.2. Parce qu’il ne suffit pas d’écrire un texte il faut ensuite le défendre.
______10.3.3. Et que se trouver inconfortable dans ses vêtements lors d’une rencontre publique est absolument paralysant.
______10.3.4. Ou à opter pour la panoplie de l’écrivain maudit et génial en loques et sale et alcoolique.
_________10.3.4.1. Non, ni sale ni en loques.
_________10.3.4.2. Non, sale, non.
____________10.3.4.2.1. La pathétique propreté du pauvre en guise d’ultime dignité.
____________10.3.4.2.2. Autrefois.
11. Faire de l’exercice physique.
___11.1. Faire de l’exercice physique pour pouvoir mettre mes vêtements d’il y a dix ans et donc éviter d’en racheter même à Belgrade et céder à la tentation consumériste.
______11.1.1. C’est inutile, j’arrive encore à les porter, même ceux d’il y a vingt-cinq ans etc.
______11.1.2. Je marche suffisamment dans Belgrade chaque jour pour éviter de faire de l’exercice sur le tapis de la chambre comme les vieux qui font du vélo sur leur terrasse ou l’amour avec du Viagra.
______11.1.3. Faire des exercices pour mon dos permettrait d’éviter de penser, d’éviter de regarder les vitrines qui sont les mêmes ici qu’en France et d’être soumis à la tentation de.
_________11.1.3.1. Quoi.
_________11.1.3.2. D’être encore visible ? Désirable ?
_________11.1.3.3. Ne nous soumets pas à la tentation et délivre-nous de tout mal.
___11.2. “No sport”, W. Churchill.
12. Céder à la tentation consumériste / Ne pas céder à la tentation consumériste / Céder à son époque pour décrire son époque.
___12.1. Acheter un tee-shirt à l’effigie de Gavrilo Princip, un drapeau serbe, une icône de saint Sava, un aimant “I love Beograd”, des cartes postales, un livre de Deleuze traduit en serbe, une médaille du temps de la monarchie, un album de Tintin et le Sceptre d’Ottokar, un disque d’Olivera Katarina.
___12.2. Car il faut rapporter des objets à offrir.
______12.2.1. A qui ?
______12.2.2. Quoi ?
______12.2.3. Il faut ?
___12.3. J’achète (Kupujem) : pour 3.019,07 dinars du jambon, du beurre, des oeufs, des cornichons, des pâtes, des pommes de terre, des bananes, de l’ail, de la bière, du pain, etc., le jeudi 4 septembre au supermarché de l’avenue du Despote Stéphane. J’achète, le vendredi 5 septembre, au supermarché de l’avenue du Despote Stéphane. Etc.
13. J’écris SUR la Serbie / Je n’écris pas SUR la Serbie / Est-ce que j’ai encore quelque chose à écrire ?

NISI VIDEO NISTA U BEOGRADU* # 2

(*”Tu n’as rien vu à Belgrade”, d’après “Hiroshima mon amour”, Alain Resnais-Marguerite Duras)

godard

 

Questions microphysiques

1. J’ai lu Biljana Srbljanovic, Miljenko Jergovi, Vesna Krstic, Velibor Colic, Vladimir Pistalo, Sasa Stanisic, Svetislav Basara, Goran Petrovic, Vuk Draskovitch, Srdjan Valjarevic, Vladimir Arsenijevic.
___1.1. Est-ce que je connais la Serbie ou l’ex-Yougoslavie en lisant ces livres ?
___1.2. Est-ce que je connais la Serbie ou l’ex-Yougoslavie en voyant des films de Kusturica ?
___1.3. Est-ce qu’il est possible de connaître un pays qui n’est pas le sien ?
______1.3.1. Est-ce que ce pays n’est pas le mien ?
______1.3.2. Est-ce qu’avoir dans ma généalogie un grand-père né ici suffit à faire mien ce pays ?
_________ 1.3.2.1. Mais dans quel pays est né mon grand-père ?
_________ 1.3.2.2. Il est né en 1925 donc en ex-Yougoslavie ce qui signifie qu’il est né en Serbie ou en Croatie ou en Slovénie ou en Bosnie-Herzégovine ou en Voïvodine ou au Monténégro ou au Kosovo ou en Macédoine.
_________1.3.2.3. Vingt-cinq ans plus tôt il aurait pu naître en Serbie ou en Autriche-Hongrie.
_________1.3.2.4. Cent-cinquante ans plus tôt il aurait pu naître en Hongrie ou dans l’empire Ottoman.
_________1.3.2.5. J’adore cette folie.
______1.3.3. Est-ce qu’il faut deux grands-pères ? Trois grands-parents ? Quatre ?
______1.3.4. Est-ce qu’il faut vivre longtemps dans un pays pour le faire sien ? Et alors combien de temps c’est longtemps ? Par exemple est-ce que le fait d’avoir vécu cinq ans en Grèce fait que la Grèce est mienne ?
_________1.3.4.1. Non.
_________1.3.4.2. Si, bien sûr que si.
______1.3.5. Est-ce que ça a la moindre importance ?
2. J’ai parlé avec Pedja, Ana, Vladimir, Katarina, Milan, Danijela, Irena, Nadja, Yelena, Dejan, Tamara, Millanna, Bojan, Milica, Snezana, Johana…
___2.1. Est-ce que je connais la Serbie ou l’ex-Yougoslavie en parlant avec eux ?
___2.2. Est-ce que je connais la Serbie ou l’ex-Yougoslavie en marchant, déjeunant, dînant, buvant, sortant dans Belgrade avec eux ?
___2.3. Est-ce que coucher avec Johana, Snezana, Milica, Bojan, Millanna, Tamara, Dejan, Yelena, Nadja (non : Nadja est trop jeune), Irena, Danijela, Milan, Katarina, Vladimir, Ana, Pedja, me permettrait de mieux connaître la Serbie ou l’ex-Yougoslavie ? (Connaître, donc, dans le sens biblique du verbe.)
______2.3.1. Est-ce qu’il faut que je connaisse un pays qui est peut-être le mien mais peut-être pas le mien non plus, dans le sens biblique du terme ?
______2.3.2. Est-ce que je me pose la question de savoir si je connais bibliquement la France ?
_________2.3.2.1. Non, évidemment non, je ne me pose pas cette question.
_________2.3.2.2. “La France est une putain qui ne demande qu’à être baisée” D. de Villepin, ex-Premier ministre.
______2.3.3. Est-ce que le besoin de Serbie (de Grèce, de Balkans, etc.) n’est pas une lassitude de la France qui “est une putain qui ne demande qu’à être baisée” ?
_________2.3.3.1. Si, évidemment si, une lassitude de ce “vieux pays d’un vieux continent” et bla et bla et bla avec des concitoyens septuagénaires qui font du vélo en tenue fluo, qui vont en Tunisie se faire tirer la peau, qui prennent des cours de tango, qui trouvent que tout en France est beau, qui écoutent Jean-Pierre Pernaut.
______2.3.4. Est-ce qu’il y a besoin d’une raison pour aimer un pays qui est peut-être le sien mais qui peut aussi ne pas être le sien ?
_________2.3.4.1. Oui.
_________2.3.4.2. Non.
_________2.3.4.3. Sans opinion.
3. Je suis allé à la cathédrale Saint Sava, je suis allé au parc des Pionniers, j’ai marché le long de la Save qui naît en Slovénie, passe en Croatie, sépare la Bosnie-Herzégovine de la Serbie pour enfin se jeter dans le Danube à Belgrade, j’ai marché le long du Danube, j’ai vu le Parlement, la Poste centrale, l’avenue de la Révolution maintenant appelée avenue du roi Alexandre, la tour Genex je l’ai vue en arrivant quand Pedja est venu me chercher à l’aéroport et m’a conduit jusqu’à l’appartement, j’ai vu le Théâtre national, la place de la République, la Faculté de droit, le pont Brankov, le KC Grad, l’Hôtel Moscou, le parc de Kalemegdan, le Drugstore, la Silicon Valley qui est une rue ici ainsi appelée à cause des femmes installées aux terrasses des cafés avec des lèvres et des seins chirurgicalement modifiés, je marche sur l’avenue du Despote Stéphane derrière laquelle je vis, dans le Quartier des Professeurs, à Palilula, je déjeune ou dîne ou prends un verre au Pomodoro, au Stara Herzegovina, au Od Usta Do Usta, au Kafana Orasac, au Café de France – dont une affiche en français (?) proclame “Viva la France” – , j’ai assisté à un concert pour la Paix avec un magnifique Dejan Cinadinovic jouant le Prélude, Chorale et Fugue de César Franck, je fais mes courses au supermarché de l’avenue du Despote Stéphane à l’angle de l’avenue Cvijiceva, je prends des taxis non-fumeurs et des taxis sans interdiction aucune, j’ai vu le cadavre d’un chat sur la rue Osmana Djikitsa, j’ai eu très chaud parce qu’il a fait très chaud, j’ai eu très froid parce que je suis frileux, je me suis fait tremper parce qu’il pleut des déluges, je marche sur l’avenue Mitropolita Petra, j’ai acheté une oeuvre à un plasticien, je marche sur l’avenue Takovska, j’ai vu le cadavre du chat gonfler, j’ai dit non pour dire oui, j’ai dit oui pour dire oui, j’ai dit dobar dan, j’ai dit dobro vece, j’ai dit dovidjenja, j’ai dit hvala, j’ai dit laku noc, j’ai dit pardon, j’ai dit ne razumem, j’ai dit prichljivi, j’ai marché rue Vranjska, rue Prote Mateje, rue Kneza Mihaila, j’ai vu le cadavre du chat se décomposer, j’ai écrit pisac, kupujem, dragi, srpski, neko, du chat il ne reste que des os on dirait extrêmement friables, j’ai marché sur l’avenue Kralja Milana, j’ai vu Belgrade du haut de la tour de la radio, j’ai vu les ruines d’un bâtiment détruit par l’Otan, j’ai bu un vin herzégovien, j’ai parlé en anglais, j’ai échangé en anglais international qui est aujourd’hui ce que devait être le bas latin dans l’antiquité tardive, j’ai manqué m’évanouir, j’ai eu des sueurs froides, j’ai pensé que je n’allais pas me relever de ce fauteuil, j’ai pensé que j’allais devoir aller à l’hôpital et m’exprimer en anglais international, j’ai pensé qu’il fallait que j’apprenne le serbe, j’ai pensé que c’était une langue magnifique, j’ai pensé qu’il fallait que j’arrête d’être dans l’émotion l’admiration la découverte béates et naïves.
___3.1. Est-ce que cela suffit pour dire que je connais Belgrade ?
___3.2. Pourquoi serait-il nécessaire que je connaisse Belgrade ?
___3.3. Qu’est-ce que je cherche à Belgrade ?
4. Je n’ai pas (encore) visité le musée national, je ne suis pas (encore) allé à Zemun, je n’ai pas (encore) visité le zoo, je n’ai pas (encore) vu les ruines romaines, je ne suis pas (encore) allé au port de Belgrade, je ne suis pas (encore) allé à Novi Beograd, je ne suis pas (encore) allé voir la résidence de la princesse Ljubice, je n’ai pas (encore) vu la mosquée Bajrakli, peut-être je n’ai rien vu (encore) à Belgrade.
___4.1. Est-ce que je suis un touriste à Belgrade en septembre ?
___4.2. Est-ce que je suis plus qu’un touriste à Belgrade en septembre ?
___4.3. Est-ce que j’aurai le temps de tout visiter pour ne plus être un touriste à Belgrade en septembre ?
______4.3.1. Est-ce qu’avoir tout visité suffit à ne plus faire de quelqu’un un touriste ?
______4.3.2. Est-ce que je suis là pour visiter Belgrade ?
______4.3.3. Je ne suis pas là pour visiter Belgrade.
___4.4. Je suis là pour quoi ?
5. Je vis à Belgrade, en ce moment je vis à Belgrade, en ce moment je vis à Belgrade totalement, je vis à Belgrade, en ce moment je vis tendrement totalement tragiquement à Belgrade.

 

 

 

 

krokodilova kuca za pisce