NISI VIDEO NISTA U BEOGRADU* # 1

(*“Tu n’as rien vu à Belgrade”, d’après “Hiroshima mon amour”, Alain Resnais-Marguerite Duras)

push

Impressions péremptoires

1. Le Serbe est grand. C’est-à-dire le Serbe jeune est grand. Il est costaud. Il est sportif. Le Serbe jeune est costaud, c’est-à-dire en pleine forme, c’est-à-dire occidental, c’est-à-dire international. Le Serbe jeune peut être hipster c’est-à-dire occidental c’est-à-dire international aussi, mais c’est plus rare. Je veux dire le Serbe, jeune, est plutôt sportif et costaud.

1.1. Le Serbe vieux est plus petit.
1.2. Le Serbe jeune semble, à Belgrade, plus fréquent que le Serbe vieux.

2. Le Serbe dit non comme le Grec dit oui.
3. Le Serbe respecte les passages cloutés et les feux rouges même quand aucune voiture n’est en vue.
4. Le Serbe mange à n’importe quelle heure.
5. Le Serbe est bavard, ce qui ne signifie pas que ce qu’il dit est inintéressant mais qu’il est volubile c’est-à-dire qu’il parle beaucoup et très rapidement.

5.1. “Le” Serbe doit ici être entendu comme le/la Serbe.
5.2. La Serbe est peut-être cependant un tout petit peu moins volubile que le Serbe.
5.3. Ces impressions empiriques prétendent évidemment à l’exhaustivité et doivent être généralisées et pensées comme générales.

6. Le Serbe fume absolument tout le temps et absolument partout.

6.1. Les cigarettes se vendent dans des kiosques qui jalonnent la ville.
6.2. Les cigarettes se vendent dans les supermarchés, les épiceries, elles sont alors placées derrière la caisse.

6.2.1. Je n’ai pas encore vérifié ce qu’il en était dans les pharmacies.
6.2.2. Mais chez les vendeurs de journaux oui.

6.3. Le paquet de cigarettes coûte environ 1,68 € (le paquet de Camel)
6.4. Il faudrait envisager un plan des kiosques de Belgrade, une cartographie de la ville qui ne serait que celle des urgences d’alcool, cigarettes, gâteaux, crédit téléphonique, je n’ai pas vu s’il s’y vendait des médicaments.

7. Le Serbe boit de l’eau de vie à l’apéritif, durant le repas, et accessoirement en digestif.
8. Coiffeur se dit ici Friseur et on pense aussitôt à des boucles blondes créées avec des fers brûlants, des instruments vintage qui ne dépareraient pas dans un roman des années 50, qui conviendraient à des Lolita entourées d’Humbert Humbert aujourd’hui morts puisqu’elles-mêmes, aujourd’hui, seraient, ô mon dieu, octogénaires.
9. Le Serbe utilise deux alphabets en sorte que le C par exemple peut avoir deux valeurs et au moins deux valeurs selon qu’il est ou non accentué.
10. Avenue se dit avenue, pardon se dit pardon, autobus se dit autobus, toilettes se dit toalet, septembre se dit septembar, vélo se dit bicikl, aéroport se dit aerodrom, garage se dit garaza, banque se dit banca, poste se dit posta, restaurant se dit restoran, salade se dit salata, limonade se dit limunada, vin se dit vino, potage se dit supa, je suis français se dit sam frantsuz, Belgrade se dit Beograd, ce qui ne suffit pas pour tenir une conversation.
11. J’apprends beaucoup d’anglais avec les Serbes de Belgrade, par exemple huge est un adjectif qu’ils utilisent beaucoup et à peu près pour tout.
12. Il pleut beaucoup à Belgrade en septembre.
13. Il y a de nombreux moustiques à Belgrade, en septembre.
14. Les façades stuquées des immeubles belgradois desquament comme une peau en septembre, après trop de soleil.
15. Le Serbe est surpris que je dise aimer Belgrade.

15.1. Le Serbe apprécie que je dise aimer Belgrade, mais reste surpris en septembre.
15.2. Le Serbe pense à Londres, New York, à la limite à Paris, et reste donc surpris que je pense imaginer possible de m’installer à Belgrade comme j’ai pensé possible de m’installer à Budapest, comme je me suis installé à Athènes, comme j’ai vécu à Alexandrie, etc.
15.3. Le Serbe verrait presque comme un provincialisme le fait que j’aime Belgrade.

16. J’aime Belgrade.

Vreme leti i zimi i leti

Prodje avgust kao Milosevic, kao da ga nije ni bilo. Ali naravno, ne sme se zaboraviti na njega i njegove, to treba da bude lektira od prvog razreda u ovoj zemlji, kao sto se ne moze reci da je mesec za mene samo prosao. Jer od kada sam poceo da prevodim romane pre dvadeset godina, nikad nisam ovako skoncentrisano mogao da sedim, i sedim, i sedim. Uradio sam vise pametnog posla za mesec dana nego Dinkic za deset godina. Dicim se. I razbacujem se sad nekim imenima. Ali nisam diskutovao domacu politiku ovih nedelja. Nego samo cujem druge kako pricaju o tome. Uglavnom, sve po starom. Ali Beograd ipak zivi tu i tamo, mnogo vise nego sto sam mislio. Imao sam dve svedske “delegacije” u poseti dok sam bio ovde, i svi se nekako cudno zaljubljuju u ovaj grad o kome sam im pricao … svasta. Te da je ruzan, te da je pivo odvratno, te mafija, te politikomafija, te socijalisticka arhitektura, te ovo te ono. Sada sam bio prinudjen, kao dobar srpski domacin, da prosetam gradom u nekim novim pravcima (do sada sam uglavnom dolazio sa svojom decom iz Svedske). Stalno sam terao Svedjane u prave srpske kafane, ali eto, video sam da ima jos puno toga. Kafica skoro kao one koje posecujem u mom Geteborgu, zgrade koje su skoro lepe kao one koje najvise volim u Geteborgu, cak sam i nasao pravo pivo (ispod hotela Moskva), sto je mozda bilo najvece otkrovenje/iznenadjenje. Da ne pricam o organskom restoranu! U nekoj polurazvaljenoj zgradi izmedju Savamale i Kosancicevog venca. I cak dve prave organske samoposluge. A i baste-kafici cvetaju, i produzio sam leto za mesec dana … Sad postajem previse sentimentalan, i to mi ne ide. Video sam i spomenik nekom azerbajdzanskom “ocu nacije”, pa me to onda odmah vrati u moj standardni pesimizam o ovoj drzavi. Da ne pricam o Beogradu na vodi. I premijeru koji se mesa u svaku pojedinost sto se desava u drzavi. Sve po starom, pomislim, i kazem to Svedjanima. A oni nista. Ono, tipa, mnogo je lepse nego sto si rekao, kako su jeftini hrana i pice, kako je sve pomalo kul, bla bla, jala, jala. Dobro, neka im bude. Nisam hteo da im kvarim raspolozenje. A i nisam bas ni mogao. U Svedskoj stalno psujem na racun politicara, korupcije, idiotizma. Ovde bih verovatno poludeo da zivim ovde. Ali rado bih se vratio da ponovo radim ovde. I da otrkijem nova mesta. Jos kad bi kul kafici imali i neku hranu, ili barem kikiriki, sve bi bilo onako taman. I jos kad bi milicioneri prestali sa hvatanjem ljudi koji prelaze na crveno svetlo (kad po ulicama polupijani ljudi voze ko ludaci u sred grada), bilo bi bas kumasinski. Prvi dan me uhvatili dvojica kod Narodnog pozorista. Glavno pitanje je usledilo vec nakom pregledanja moje svedske licne karte: “Pa sta cemo, Djordje?” Ali sto bi rekao jedan lik iz ovog romana koji sam dosao da prevodim, Nas covjek na terenu, hrvatskog pisca Roberta Perisica: “A dok nema policije, nema ni realnosti. Ne znas di su granice i sto je realno, ne znam jeste li dosad primijetili da upravo policija cini zivot realnim, ona je majka realizma …” 1000 dinara pravo u dzep mom policajcu, zauzvrat licne karte, bio je socrealizam kakvog se secam iz detinjstva, iz Titovog doba. Kul. Sad krecem na taksi, pa do aerodroma. Jos uvek nisam resio Perisicev hrvatski zargon sa raznim oblicima glagola “brijati”, ali mogu reci da odlazim kao novonastali beogradski teski brijac.

nase fore

Vreme leti i zimi i leti, stalno je govorio jedan moj sada vec pokojni drug, Gradimir. To mu je bila fora. Glavna. Dosao sam u rodni Beograd kao “rezidencijalni pisac”, sto mi je vrlo cudno. Ne zato sto nisam pisac vec prevodilac, nego sto sam dosao u rodni grad da zivim u jednom nepoznatom stanu, u jednom nepoznatom delu grada (pri kraju Despota Stevana, Dorcol?), roditelji mi zive na samo dva, tri kilometara odavde, tamo uvek stanujem kad boravim ovde, da li da idem tamo sad, veceras, sutra, sve vreme …? Da li ce se ljutiti ako ne odem, ako radim po ceo dan, to jest ako radim to sto sam dosao da radim?

Dok sedim i razmisljam o tome, u vrelom stanu, napolju je 37 stepeni, radim uporedo na prevodjenju knjige Nas covjek na terenu hrvatskog pisca Roberta Perisica. Jedna vrlo, sto bi rekli englezi, witty knjiga. U prevodu: ima puno nasih fora. Nasih urzrecica. Nasih izraza. Nasih postapalica. Dosada sam prevodio Selimovica, Selenica, Pekica … Svaki dan moram prevesti na stotine Ej, Ovaj, Ono, Znas, Uh, Aha, Ajme, brale, rodjo, kume, kumasine, sminker, brijac, roker, darker, salabajzati. Uskladiti ih u neki svedski koji zvuci isto tako. I sta uraditi kad se junaku javi rodbina iz okoline Splita? Pola ovih uzrecica i reci, i pola celog “filinga” u svedskom jeziku nema. Ali nisam od juce, znam da se sve moze prevesti, ako covek ima vremena, i strpljenja, naravno. Losi prevodioci su oni koji nemaju strpljenja. Strpljenje, Djordje, Djordjije!

U sred svega, intervju za Radio Beograd 2. Nacitan covek me intervjuise. Osim toga i kriticar. Osim toga prati sve regionalne pisce, ne mogu da ga iznenadim ni s jednim imenom. Zna vise od mene o svemu. Hiljadu puta vise. Sva sreca nije direktan prenos. U Svedskoj ne znam nijednog naseg, pricam srpski samo sa svojom decom, ubacujem svedske reci i svaku drugu recenicu. Katastrofa. Ali znam srpski, pogobu, to mi je maternji jezik! Barem bivsi, jer sad mi je svedski mnogo jaci. Slusam program na dan emitovanja. Postidim se, jer sprski mi je losiji nego sto sam mislio. Mesam predloge ko mlinar brasno. “Selimovic pise smesno; sve knjige koje ja izdajem (imam jednu malu izdavacku kucu u Svedskoj) moraju biti smesne“, izvaljujem. A voditelj nista. Fin covek. Ne znam cak ni da li se kaze prevodilac ili prevodioc, uvek moram da pogledam u recniku.

Ali nadam se da ce barem Perisic zvucati onako frajerski svedski kad mu knjiga izadje u Geteborgu. Jer strpljenja imam, iako, kad citam nase novine (nisam ih odavno citao svaki dan ovako jedno duze vreme), gubim strpljenje i samo zelim da vicem, da nesto lomim, da nesto razbijem. Na vlasti su oni politicari koje sam gledao pocetkom devedestih, ali u “carevom novom odelu”, sto bi rekao Andersen. Sva sreca da ne prevodim na srpski. Bes bolje izrazavam na svedskom.

Sva sreca sto nisam pisac, jer bi ovaj tekst morao biti mnogo wittyji. Ovako, kao prevodilac, pises sta ti padne napamet, i ostavljas preve fore za roman koji prevodis.

There is not one but many silences

When Michel Foucault was asked about silence in an interview conducted by Stephen Riggins, he said just what the title of the blog is – “There is not one but many silences”.

And living in Belgrade for now two weeks, I am hell sure about this. I don’t know if you can call it living, but if living means intersecting with one kind of a silence in between 40 people who drink rakia and beer and listen to shitty music while talking in polyglot frequencies, then this is me.

This city offers you a wide range of different silences. If you walk down the river it’s a pure silence. Its literally silence, because the quietness of the river and people bicycling are not going to talk to you. I was going yesterday along the river, I was just thinking about life. At 22, you think you could do easily if you were in America or in Finland. You think you could talk to the moon, or do better if you were born a girl instead of a boy. Everything you think its silence, its Belgrade-is-so-much-meditation mood. But at 22 you can talk in silence with Belgrade.

10013809_10152226441261956_6039138624393726036_n

And then I entered the library in the center, just next to the pedestrian street. It is astonishingly silence. You talk in silence with Ivo Andric, with Vladimir Arsenijovic, with John Green or with Slavoj Zhizhek. It’s a kind of a silence to determine the different ways of not saying things about books and libraries, how those who can and those who cannot speak of books are distributed. It is a good silence, and a bad silence. A bad one is when you are in a job interview and a good one, needed indeed, is when in Belgrade. “The positive aspect attributable to a good silence has to do, then, with an implied meaning involving something of moral or spiritual value”.

Again back to Foucault, silence is more appreciated by the obligation to speak. Back in my country, I would love speaking. But not here. It is like if I speak, I will just destroy the beauty of books, of tall girls of Belgrade, of young handsome boys who do help elder people. It is not that you don’t have anything to say.

IMG_20140809_141856

For the time being, I could just shout out and yell and scream and morn and howl and call for Belgrade in a way a young writer wants from this city to behave, to give inspiration. I just do not want to talk, I am sorry. I could make this city hear my call and I could easily just kiss people on the streets, jump from one place to another. I feel that’s not the way. Silence is present here; you do not have to escape from it. It is pure apology to the talking world, but with silence I am talking a lot to Belgrade. Silence makes me want to write about Belgrade.

I think silence brings me closer to Belgrade. Silence will make us friends forever. Silence, in so many different ways, silence of communication, silence of spirit, silence of love, silence of immortal love with Belgrade.

A.S

Nine days in Bellograde

Yes, 9 days. And after passing these nine days in Belgrade, I would like to make an open letter to this Bello-city, cause after all, it is just the first thing you can notice coming here. This city is Bello, white and dizzy, tricky. Astonishing.

Bello bre, you have to really take care of your drivers. For nine days, there were more than 10 attempts of cars hitting me. An old disturbing woman after all was yelling and drying her throat by offending and passing on the worst part of Serbian language.

Bello, I do believe that you can reach and overdo 35 degrees. It was just today, I am not feeling very well. I had to skip Katarina, Lukas and Vesna just because of you. Be nice, Bello, you can try giving me fresh nights cause I am about to bring someone in this apartment. Bello, I am not cheating at you my lover, but cuddling in that frequency will not just be romantic. To you or to the other.

Bello, you are romantic. Pass on to Skadarlija, or to Magic Garden. The second one has a different understanding of romantic any though.

10352956_10152218333781956_2182200390728398878_n

Bello, I am living into you now, in this so called “Bedroom” of yours. Should you find me appropriate, but I love this neighborhood where children don’t play so much, no workers making noise in the morning, no cats trying to suffocate each other, and no couples complaining and shouting at 23h.

Bello, the first thing I read when coming here was Mario Vargas Llosa`s – “In praise of a Stepmother”.

Bello, friendly speaking, you have the craziest and sexiest football fans I`ve ever seen. It doesn’t matter if Partizan fans are divided, both of them have been so good into shouting, stealing Bulgaria`s fans flag, getting naked and forming this wonderful symphony of triumph.

Bello, I am about to just leave you sail me in the best possible way you can. Bello, I can give you more than this.

LUZER SAM, TO MI JE HRANA

(Lorensu Ferlingetiju)

 

Ja sam Špetim Selmani,

Ja sam žaba u zaboravljenoj bari

Živim tihim životom u iznajmljenoj sobi

s ispucalim zidovima i krevetom

koji miriše na zaboravljene ljubavi,

koji miriše na nikad zaboravljene ljubavi,

pozivi me bude ujutru,

da saperu grehe koje sam počinio u snu

grehe koji dolaze iz zemlje praznih snova,

s vremena na vreme napišem po pesmu i to mi donosi žene,

razumnost i bol,

ali umreću čekajući ih na autobuskim stanicama,

svaka žena koja mi dođe zbog toga što pišem,

dolazi i odlazi uzimajući ponešto od moje

raskomadane duše nasred pustinje,

žene su kao psi,

znamo da su verne ali ako im dodirnemo nos

spremne su da nam odgrizu

prste i nikad ne znamo na koga laju,

razumnost i plava jezera,

ako želiš možeš bacati oblutke koliko god hoćeš,

možeš ih uznemiriti ali im ne možeš promeniti boju,

razumnost je psihička deformacija,

razumnost je lažni zvuk slobodnih duša jer

je jedina neosporna sloboda – sloboda duše

dakle razumnost je robovanje

čovek je lepi ratni zarobljenik,

i čovek nosi krvavo bojno polje na grudima,

on nikad nije stvarni pobednik,

uvek je lažni pobednik

zato što je revnosni obožavalac pravnih maski,

boli su primitivne ideje,

boli su ružno lišće,

boli su meso postojanja

a mi smo iznad mesa

pokretne statue,

pristojni reptili i fatalna domišljatost.
Ja sam Špetim Selmani,

dvadeset pet mi je godina,

živim miran život kao neženja.

Nije me previše briga za politiku ali me ponekad izluđuje

kad pričam o naboranim slikama.

O nekakvim ukočenim portretima koji sede u stolici smrti,

Nikad nisam jebao prostitutku ali bih voleo da to uradim,

Nemam nikakve ambicije ni planove,

Čak i pošto najsnažnije osporavam budućnost,

Jer sam zaražen otrovom vremena,

Verovao sam u ljubav a u poslednje vreme želim da verujem

Da sam bio u pravu i da ne želim da brinem o autentičnosti,

Isključen sam iz sveta luksuzne mašinerije

jer nisam prava osoba za život u metalu.

Imam agresivnu, bolnu, destruktivnu i

preteranu posvećenost,

ali moje je znanje dosadno, strašno

i bolno,

Ja sam s Kosova,

i mirne savesti stajem ispred stranih ambasada

iako su me primoravale da visim i skačem po njihovim

rešetkama pa sam i to radio

Jer mislim da sam najlepši majmun u džungli,

ja sam izborano lice koje stoji ispred naših ljudi jer im svaki dan sve manje pripadam

a ni oni ne pripadaju meni,

svakog dana im sve manje i manje dajem, ni oni meni ništa ne daju,

a između nas je zemlja beskorisnih kukavnih laži,

i u ovoj zemlji ubijam i ginem

i u ovoj zemlji vičem i spavam među nečijim sisama,

i u ovoj zemlji mi i konji pasemo

i u ovoj zemlji rođen je prvi čovek na zemlji

i ovde, u ovoj zemlji, poslednji će čovek umreti.

 

Dakle, kao što shvatate, ja sam Špetim Selmani

Ne znam kakav je to osećaj imati brata

I ne znam kako je to pucati iz pištolja,

ponekad me ovo prvo izluđuje,

a za ovo drugo me boli kurac,

Poznata mi je dosada borova i ovčijih pesama,

Znam napamet šta mi vanzemaljci mogu reći,

Šta mogu da me pitaju i šta mogu da im odgovorim.

Pročitao sam malo knjiga ali i dalje čitam

i ljudi me i dalje iznenađuju,

prilično su isti, a istovremeno i toliko drugačiji,

patetični, koliko i srećni,

možda nećete poverovati ali često se smejem i zato

mi je prijatelj rekao: “ti si najnesrećniji čovek na svetu!”

Još jače sam se nasmejao, bez želje

da doznam istinu jer je istina

suština teorije relativiteta,

Ja sam belac i svakog trenutka očekujem da mi zabiju nož u glavu

noževe mojih ljubavi,

Ne volim mačke, metropole i slavu.

Zato volim provincijalne parkove i narandžastu svetlost,

u mojim misterioznim dubinama leži ljudska sebičnost

koja pliva u vodama mojih ideja,

postoje razni ljudi u mojim dubinama, koji me ogoljavaju do kosti i

životinje gladne himni,

Zavedem ribe pa pobegnem

mada iskreno, uz njihov uzlet i moj pad,

Uživam kad mi devojke kažu da sam lep i

kad ne kažu da sam čudan,

Održavam se u životu uz pomoć gubitaka.

Ja sam Špetim Selmani i

živim mirnim životom između ovih redova,

bez obzira da li mi se sviđaju ili ne, oni proističu od ljudi ili događaja

unutar mene čak i ako je svako slovo trn

i čak iako me svako slovo okrutno primorava da sednem na njega.

Na kraju krajeva

NA KRAJU KRAJEVA

(Pokušaj razmišljanja na način moje sestre Šahe i Elmaza Krasnićija kao izraz iskrene ljubavi prema njima)

Na kraju krajeva moja sestra misli da je svet lep

i u poslednjem i neopovrgljivom činu ona valjda i jeste u pravu

a njena je filozofija neporeciva

tako da nije uopšte važno to što smo mi rušitelji normi

pravila i zakona…

Na kraju krajeva ideja da moja sestra treba da uči od mene i

nije tako loša

kažem joj svet je pun ruža samo pazi kuda gaziš

kažem joj svet je pun vukova samo pazi na svoj refren

kažem joj svet je lep veruj u to premda istinu nikad saznati

nećeš…

Na kraju krajeva moja sestra je sasvim čedna

ne zanima je uzastopna likvidacija onih kojih se plaši

niti mati za grubu politiku onih koji joj idu na živce

ai razočaranje joj je detinjasto i igra bezazlena…

Na kraju krajeva njoj ne priliči da se jednoga dana duševno

rastroji

da jednog dana legne na postelju razočaranja od svojih ljubavi

premda je to nešto neizbežno ali je molim da se drži kao stena

samouverena i nepokolebljiva kao veličanstveni granit…

Na kraju krajeva i nije baš tako loše ako umemo da budemo

malo bolji

ako se iznutra u sebi osećamo dobro nemoguće je da napolju

bude loše

a ako smo iznutra loši nemoguće je da napolju bude dobro

i baš ova vrata se sada otvaraju i zatvaraju pred crnim očima

moje sestre…

Na kraju krajeva ona je bila u pravu kad je rekla, Špetime,

nemoj da se brineš

i zaista ni sam ne znam zašto se uopšte brinem

valjda se radi o osećanju koje me podstiče da se krećem

emociji koja me nagoni da grabim samo grabim napred

prema nepoznatom užasu…

Na kraju krajeva on je bio u pravu kada mi je rekao, nema

smisla što si besan

zašto se ne bi radovao slušajući neku veselu pesmu

zašto bi bilo besmisleno to što si srećan

tako mi boga, Špetime, ne vredi nam ništa ako sve

gledamo crno…

Na kraju krajeva on i moja sestra možda su u pravu

baš je blaženstvo kad umeš da se pomiriš s onim što ti ne paše

i spokoj kada znaš da prigrliš način života drugoga

i kada imeš da oprostiš neprijatelju to je čudo, umetnost

samo je nevolja što ponekad ne podnosiš sebe, a to valjda

znate bolje od mene…

Na kraju krajeva nema ničeg lošeg što u mesto kao što je ovo

još nisam izgubio nadu

iako izgleda kao prava budalaština da se nje držim

šta treba da je loše što u ovakvom mestu navlačim

rukavice ljubavi

i grlim sve, i zahvaljujem svima, i volim sve

i to mi do vraga izgleda beskrajno smisleno…

Na kraju krajeva jedan od nas treba da bude

žrtva apsurdnog zahteva

da jedan bude prihvatljiv, a drugi odbačen

ali lepe stvari teško se prihvataju zbog težine koju ima lepota

i slabosti ljudi nespremnih da je prihvate

a ja pružam ruke i kažem hajde, čoveče, da napravimo nešto

drugo od ove umorne zemlje…

Na kraju krajeva ja zastupam tebe a ti mene, zar ima slađe stvari

na kraju krajeva on i moja mlađa sestra imaju pravo da misle

da je svet lep, i nije važno kako zaista stoje stvari

svet koji se stvara unutar nas određuje našu stvarnost…

Na kraju krajeva oni imaju pravo da su slobodni na ovaj način

i svako od vas može verovati ovakvoj slobodi osvajanja

vlastite slobode…

s albanskog preveo Škeljzen Malići

Fetus

Pusti me umu

Vijuge tvoje okomito probijaju

Ružičasto sunce me čeka u zoru

Bebe se smeju šećerasto

Odveži me

Tvoja užad bazde

Na cvet kanabisa

Božje kose

Teku

Teku

Umu pusti me

U majčinoj utrobi ja sklupčana

Spavam

Pusti me

Kristali padaju na njene crne kose

Ona razmišlja kakvo će mi ime nadenuti

Kada budem došla tebi

Neminovno

krokodilova kuca za pisce