Prodje avgust kao Milosevic, kao da ga nije ni bilo. Ali naravno, ne sme se zaboraviti na njega i njegove, to treba da bude lektira od prvog razreda u ovoj zemlji, kao sto se ne moze reci da je mesec za mene samo prosao. Jer od kada sam poceo da prevodim romane pre dvadeset godina, nikad nisam ovako skoncentrisano mogao da sedim, i sedim, i sedim. Uradio sam vise pametnog posla za mesec dana nego Dinkic za deset godina. Dicim se. I razbacujem se sad nekim imenima. Ali nisam diskutovao domacu politiku ovih nedelja. Nego samo cujem druge kako pricaju o tome. Uglavnom, sve po starom. Ali Beograd ipak zivi tu i tamo, mnogo vise nego sto sam mislio. Imao sam dve svedske “delegacije” u poseti dok sam bio ovde, i svi se nekako cudno zaljubljuju u ovaj grad o kome sam im pricao … svasta. Te da je ruzan, te da je pivo odvratno, te mafija, te politikomafija, te socijalisticka arhitektura, te ovo te ono. Sada sam bio prinudjen, kao dobar srpski domacin, da prosetam gradom u nekim novim pravcima (do sada sam uglavnom dolazio sa svojom decom iz Svedske). Stalno sam terao Svedjane u prave srpske kafane, ali eto, video sam da ima jos puno toga. Kafica skoro kao one koje posecujem u mom Geteborgu, zgrade koje su skoro lepe kao one koje najvise volim u Geteborgu, cak sam i nasao pravo pivo (ispod hotela Moskva), sto je mozda bilo najvece otkrovenje/iznenadjenje. Da ne pricam o organskom restoranu! U nekoj polurazvaljenoj zgradi izmedju Savamale i Kosancicevog venca. I cak dve prave organske samoposluge. A i baste-kafici cvetaju, i produzio sam leto za mesec dana … Sad postajem previse sentimentalan, i to mi ne ide. Video sam i spomenik nekom azerbajdzanskom “ocu nacije”, pa me to onda odmah vrati u moj standardni pesimizam o ovoj drzavi. Da ne pricam o Beogradu na vodi. I premijeru koji se mesa u svaku pojedinost sto se desava u drzavi. Sve po starom, pomislim, i kazem to Svedjanima. A oni nista. Ono, tipa, mnogo je lepse nego sto si rekao, kako su jeftini hrana i pice, kako je sve pomalo kul, bla bla, jala, jala. Dobro, neka im bude. Nisam hteo da im kvarim raspolozenje. A i nisam bas ni mogao. U Svedskoj stalno psujem na racun politicara, korupcije, idiotizma. Ovde bih verovatno poludeo da zivim ovde. Ali rado bih se vratio da ponovo radim ovde. I da otrkijem nova mesta. Jos kad bi kul kafici imali i neku hranu, ili barem kikiriki, sve bi bilo onako taman. I jos kad bi milicioneri prestali sa hvatanjem ljudi koji prelaze na crveno svetlo (kad po ulicama polupijani ljudi voze ko ludaci u sred grada), bilo bi bas kumasinski. Prvi dan me uhvatili dvojica kod Narodnog pozorista. Glavno pitanje je usledilo vec nakom pregledanja moje svedske licne karte: “Pa sta cemo, Djordje?” Ali sto bi rekao jedan lik iz ovog romana koji sam dosao da prevodim, Nas covjek na terenu, hrvatskog pisca Roberta Perisica: “A dok nema policije, nema ni realnosti. Ne znas di su granice i sto je realno, ne znam jeste li dosad primijetili da upravo policija cini zivot realnim, ona je majka realizma …” 1000 dinara pravo u dzep mom policajcu, zauzvrat licne karte, bio je socrealizam kakvog se secam iz detinjstva, iz Titovog doba. Kul. Sad krecem na taksi, pa do aerodroma. Jos uvek nisam resio Perisicev hrvatski zargon sa raznim oblicima glagola “brijati”, ali mogu reci da odlazim kao novonastali beogradski teski brijac.