Shpetim Selmani

LUZER SAM, TO MI JE HRANA

(Lorensu Ferlingetiju)

 

Ja sam Špetim Selmani,

Ja sam žaba u zaboravljenoj bari

Živim tihim životom u iznajmljenoj sobi

s ispucalim zidovima i krevetom

koji miriše na zaboravljene ljubavi,

koji miriše na nikad zaboravljene ljubavi,

pozivi me bude ujutru,

da saperu grehe koje sam počinio u snu

grehe koji dolaze iz zemlje praznih snova,

s vremena na vreme napišem po pesmu i to mi donosi žene,

razumnost i bol,

ali umreću čekajući ih na autobuskim stanicama,

svaka žena koja mi dođe zbog toga što pišem,

dolazi i odlazi uzimajući ponešto od moje

raskomadane duše nasred pustinje,

žene su kao psi,

znamo da su verne ali ako im dodirnemo nos

spremne su da nam odgrizu

prste i nikad ne znamo na koga laju,

razumnost i plava jezera,

ako želiš možeš bacati oblutke koliko god hoćeš,

možeš ih uznemiriti ali im ne možeš promeniti boju,

razumnost je psihička deformacija,

razumnost je lažni zvuk slobodnih duša jer

je jedina neosporna sloboda – sloboda duše

dakle razumnost je robovanje

čovek je lepi ratni zarobljenik,

i čovek nosi krvavo bojno polje na grudima,

on nikad nije stvarni pobednik,

uvek je lažni pobednik

zato što je revnosni obožavalac pravnih maski,

boli su primitivne ideje,

boli su ružno lišće,

boli su meso postojanja

a mi smo iznad mesa

pokretne statue,

pristojni reptili i fatalna domišljatost.
Ja sam Špetim Selmani,

dvadeset pet mi je godina,

živim miran život kao neženja.

Nije me previše briga za politiku ali me ponekad izluđuje

kad pričam o naboranim slikama.

O nekakvim ukočenim portretima koji sede u stolici smrti,

Nikad nisam jebao prostitutku ali bih voleo da to uradim,

Nemam nikakve ambicije ni planove,

Čak i pošto najsnažnije osporavam budućnost,

Jer sam zaražen otrovom vremena,

Verovao sam u ljubav a u poslednje vreme želim da verujem

Da sam bio u pravu i da ne želim da brinem o autentičnosti,

Isključen sam iz sveta luksuzne mašinerije

jer nisam prava osoba za život u metalu.

Imam agresivnu, bolnu, destruktivnu i

preteranu posvećenost,

ali moje je znanje dosadno, strašno

i bolno,

Ja sam s Kosova,

i mirne savesti stajem ispred stranih ambasada

iako su me primoravale da visim i skačem po njihovim

rešetkama pa sam i to radio

Jer mislim da sam najlepši majmun u džungli,

ja sam izborano lice koje stoji ispred naših ljudi jer im svaki dan sve manje pripadam

a ni oni ne pripadaju meni,

svakog dana im sve manje i manje dajem, ni oni meni ništa ne daju,

a između nas je zemlja beskorisnih kukavnih laži,

i u ovoj zemlji ubijam i ginem

i u ovoj zemlji vičem i spavam među nečijim sisama,

i u ovoj zemlji mi i konji pasemo

i u ovoj zemlji rođen je prvi čovek na zemlji

i ovde, u ovoj zemlji, poslednji će čovek umreti.

 

Dakle, kao što shvatate, ja sam Špetim Selmani

Ne znam kakav je to osećaj imati brata

I ne znam kako je to pucati iz pištolja,

ponekad me ovo prvo izluđuje,

a za ovo drugo me boli kurac,

Poznata mi je dosada borova i ovčijih pesama,

Znam napamet šta mi vanzemaljci mogu reći,

Šta mogu da me pitaju i šta mogu da im odgovorim.

Pročitao sam malo knjiga ali i dalje čitam

i ljudi me i dalje iznenađuju,

prilično su isti, a istovremeno i toliko drugačiji,

patetični, koliko i srećni,

možda nećete poverovati ali često se smejem i zato

mi je prijatelj rekao: “ti si najnesrećniji čovek na svetu!”

Još jače sam se nasmejao, bez želje

da doznam istinu jer je istina

suština teorije relativiteta,

Ja sam belac i svakog trenutka očekujem da mi zabiju nož u glavu

noževe mojih ljubavi,

Ne volim mačke, metropole i slavu.

Zato volim provincijalne parkove i narandžastu svetlost,

u mojim misterioznim dubinama leži ljudska sebičnost

koja pliva u vodama mojih ideja,

postoje razni ljudi u mojim dubinama, koji me ogoljavaju do kosti i

životinje gladne himni,

Zavedem ribe pa pobegnem

mada iskreno, uz njihov uzlet i moj pad,

Uživam kad mi devojke kažu da sam lep i

kad ne kažu da sam čudan,

Održavam se u životu uz pomoć gubitaka.

Ja sam Špetim Selmani i

živim mirnim životom između ovih redova,

bez obzira da li mi se sviđaju ili ne, oni proističu od ljudi ili događaja

unutar mene čak i ako je svako slovo trn

i čak iako me svako slovo okrutno primorava da sednem na njega.