Alešandra Lukaš Koeljo

Smoking / No smoking u Beogradu

Gošća Krokodilove Kuće za pisce, novinarka i spisateljica Alešandra Lukaš Koeljo napisala je ovaj tekst 24 sata nakon što je po prvi put stigla u Beograd. Napisala ga je kao svoju redovnu nedeljnu kolumnu u portugalskom dnevnom listu Publiko. Autorka trenutno piše priču koja će biti objavljena i predstavljena sredinom januara u Beogradu.

  1. Rio de Žaneiro sam napustila poslednjeg dana proleća, u Beograd sletela prvog dana zime. Tako je to kad se u decembru preleće ekvator. Na Gugl mapama ne uspevam da vidim kolika je razdaljina između ova dva grada, jer se taj put ne može preći ni peške, ni kolima, ni autobusom. Obeleženi su samo kao dve tačke na mapi sveta, bez raspoložive veze. Pretražujem razdaljinu između gradova i dobijam rezultat 9961 kilometar. U mom telefonu piše da će na dan kada ova kolumna bude objavljena u Riju biti 34 stepena, a u Beogradu će padati sneg. Beograd je tri sata ispred Rija. Ali ni kilometri ni vremenska razlika ne mogu da dočaraju ovaj kratki spoj u vremenu: u beogradskim barovima, kafeima i restoranima svi puše. Teško je pogoditi da li je to prošlost ili budućnost.

  1. Jesi li već stigla u Sarajevo, pita me prijatelj, sigurno si u Hrvatskoj, piše mi drugarica. Iako nacionalizmi ovo ne vole da čuju, Jugoslavija i dalje postoji kao snažna ideja, mislim za sebe, pre nego što moj srpski domaćin Vladimir ne izgovori isto, za stolom u restoranu za kojim nas je trenutno četvoro, a troje puše.

  1. Htela sam da napišem da sam bila u Sarajevu i u Hrvatskoj krajem rata, ali ovde to ne može da se kaže u jednini, jer je samo devedesetih godina bilo dovoljno ratova da se u jednom bude dete, a u drugom adolescent. Dakle, bila sam u Sarajevu i u Hrvatskoj na kraju rata 1995, ali nikada nisam bila u Beogradu. Od svih evropskih prestonica, Beograd je najviše puta bio bombardovan u XX veku, kaže mi moj portugalski domaćin Andre. Već na putu od aerodroma do njegovog stana mogu se videti ruševine ministarstva koje je NATO srušio 1999. i zatarabljeni prozori bivše američke ambasade. Teško je održati ijedno američko staklo čitavo u Beogradu nakon 1999.

  1. Predgrađa podsećaju na sve gradove Istočne Evrope u kojima sam bila pre raspada SSSR-a, ali u centru se osećaju odjeci Atine i Istambula. Grad je više otomanski, ili manje slovenski, nego što sam zamišljala. S neba se vide reke u ravnici, Sava i Dunav, koje su razdvajale austrougarsku imperiju od otomanskog carstva. Zatim, tamo niže, udno tvrđave, takođe: Sava u prvom planu, ničije ostrvo koje je i danas nenaseljena močvara, Dunav u pozadini i Novi Beograd, sa svojim poslovnim kulama, koji u suton dobijaju neku diznijevsku notu. S one strane Habzburzi, ovde Turci. Beograd je bio jedan među-svet.

  1. Istina je da ni u suton zima nije bila ubitačna, čak ni za nekoga ko je stigao iz Rio de Žaneira. Barem ne jednoj evropljanki koja iz Rija stiže s naglom čežnjom za listopadnim drvećem, zimskim jaknama, oker bojom umesto zelene, tišinom umesto buke. Kada se u Beograd dođe iz Rija, imate utisak da je neko isključio ton. Ima starih crvenih tramvaja još iz vremena Jugoslavije, ovo je prestonica, balkanska, ali izgleda kao da je zvuk ostao u nekoj fotografiji, jednoj od onih iz vremena kada su svi u kafeima pušili.

  1. U centru ima knjižara na sve strane. Deo knjiga je na ćirilčnom pismu, a drugi deo nije. Zvanično pismo je ćirilica, na fasadama muzeja i u dokumentima, ali pored toga ima ćiriličnih novina i onih koje to nisu, i tako dalje, jelovnici, oglasi, grafiti, izbor je slobodan. Ima mnogo grafita, i misterioznih urbanih umetničkih instalacija, kao što je ona iza zgrade u kojoj sam odsela, u kojoj svakog dana neko postavlja i uklanja različite predmete u udubljenjima i nišama u zidu. Moj domaćin Andre je već i zaboravio koliko dana, sedmica, meseci, to traje, ali nikada nije video autora. Možda je u pitanju kolektivni rad. A možda na susednoj zgradi stoji kamera koja snima naše reakcije. Radi se o nepovezanim predmetima, cipela, tašna, isečak iz časopisa, sve uvek staro, ishabano, prljavo. Uprkos tome, pomišljam kako u Rio de Ženeiru to ne bi tek tako trajalo, da niko ne dira. Neko bi već odneo onu tašnu, ono parče lima, ima skupljača za sve. Ovde ih niko ne dira, stoje tamo svakog jutra.

  1. Takođe nema ljudi koji spavaju po ulicama, ali to je zato što je veoma hladno, objašnjava mi moja srpska domaćica Maja. Postoji nekoliko svratišta gde beogradski beskućnici idu da spavaju. Ovaj smo razgovor načele zato što je, dok smo čekale tramvaj broj dva, koji kruži oko centra Beograda, naišao čovek s najlon kesom i počeo da priča s tramvajskom stanicom. Razgovarao je sa stanicom kao da mu ona odgovara, praveći pauze pre nego što bi nastavio s onim što je imao da kaže. Zatim je ušao u tramvaj za koji, isto kao i za kafee, nije moglo da se kaže u kojem se vremenu nalazi. Nisam platila kartu jer mi je žena koja je upravljala tramvajem rekla da aparat ne radi. Aparat je bio iz vremena Jugoslavije, možda čak i iz vremena Pokreta nesvrstanih.

  1. Na sredini kruga dvojke prošli smo pored platna na kojem je predstavljeno kako će izgledati novi deo grada kraj reke, obala tipa Menhetn-Šangaj-Dubai koja ipak deluje starinski koliko i retro kafei iz 2014. godine, uključujući tu i onu kafanu staru dva veka u kojoj smo pili rakiju od dunje. Kafana je taverna, a rakija je voćni destilat. Za one koji dolaze iz Rio de Žaneira, jača od kašase, ali Andre kaže da je sve stvar navike.

  1. Kada se sve ovo sabere i još dodaju niske cene, da li bi Beograd mogao da bude neka vrsta Berlina, pitam. Ne, kažu mi domaćini. Zato što, na primer, na gej paradi ima 7000 policajaca da zaštite 500 učesnika i izbegnu pokolj. Veoma je mala verovatnoća da ćete u Beogradu videti par homoseksualaca, i tako dalje, u pogledu svega što se tiče ličnih sloboda. Ratne devedesete godine značile su i pauzu u ovim stvarima, svi su mislili samo kako da prežive. Stoga, može se pušiti u kafeima, ali dva muškarca isto tako ne mogu da se ljube na ulici.

  1. Vladimir, koji će uskoro navršiti pedesetu, i dalje se izjašnjava kao Jugosloven kada izađe iz Srbije. Ali kada je bila u Indiji, Mila, kojoj je 32 godine, činila je isto. Jednu generaciju kasnije Jugoslavija je i dalje snažna kao ideja. To je zato što nije bila veštačka, kaže Vladimir. Što ne znači da se može ponoviti. Čak će i ljudi kao što su oni, koji nisu nacionalisti, reći da se ne može ponoviti. Jedino, i ova je hipoteza najbolja, da postoji kao ideja za saradnju: neka vrsta prošlosti za budućnost.

Alexandra Lucas Coelho

Prevod: Jovan Tatić

Tekst je izvorno objavljen na http://www.publico.pt/culturaipsilon/noticia/fumarnao-fumar-em-belgrado-1680374